Установљење институције за заштиту индустријске својине представља конвенцијску обавезу земаља чланица Париске уније за заштиту индустријске својине. Иако је Република Србија, у правном континуитету преко Краљевине Србије, једна од 11 земаља оснивача Париске уније (1883), она је Управу за заштиту индустријске својине основала знатно касније - 15. новембра 1920. године. Taда је наследник престола тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Александар Карађорђевић донео Уредбу о заштити индустријске својине којом је установљена Управа за заштиту индустријске својине.

Управа за заштиту индустријске својине је била самостално државно надлештво под министром трговине и индустрије. Чинили су је стални и привремени чланови који су постављани на 5 година. И једни и други су постављани указом на предлог Министра трговине и индустрије. Управа је започела рад са 13 сталних чланова - указних чиновника именованих децембра 1920. године.

Милан Младеновић, (Загреб, 21. септембар 1958 — Београд, 5. новембар 1994) био је рок музичар, певач и гитариста београдске рок групе Екатарина Велика.

Рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу, од оца Спасе (родом из Крушевца, Србија), који је био војно лице, и мајке Данице (из Макарске, Хрватска). У шестој години се са породицом преселио у Сарајево, где је живео наредних неколико година. О том периоду је рекао: “Сарајево је вероватно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив, мали, оволицки, и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме, наравно, млатили и тако сам ја долазио кући крвав, плачући, и то је трајало тих шест, седам година колико сам живео тамо. Био сам клинац са наочарима и носио танго-гитару испод мишке. Одлазио сам на часове код чувеног Гари Гаринче. Од њега сам научио неке акорде.”
Године 1970. породица Младеновић преселила се у Београд. Милан је похађао Једанаесту београдску гимназију у којој је крајем седамдесетих година, заједно са школским другом Драгомиром Михајловићем Гагијем и другом из краја Миланом Стефановићем - Микицом, основао свој први бенд — Лимуново дрво. Свирали су на гитаријадама у Жаркову и Железнику, у Блоку 45 (тзв. „Рок блок”), у Дому омладине, а одржали су и три самостална концерта у СКЦ-у и Студију М у Новом Саду. Познате песме Лимуновог дрвета биле су: „Да ли се сећате?”, „Седми круг”, „Око моје главе”, „Лимуново дрво”, „Не веруј”, „Преварен” и „Црни хлеб“. У то време Миланово друштво постало је активно укључено у нови правац музике познат као нови талас.

Године 1980. заједно са Михајловићем, Душаном Којићем- Којом и Иваном Вдовићем - Вдом, Младеновић је основао свој први значајни састав — Шарло Акробата. Први наступ су имали априла 1980. године у СКЦ-у, као предгрупа Панкртима. Неколико песама групе ("Нико као ја", "Она се буди", "Око моје главе" и "Мали човек") убрзо је објављено на компилацији „Пакет аранжман“, а 1981. године изашао је први и једини албум бенда - Бистрији или тупљи човек бива кад..., који се сматра једним од важнијих албума југословенског новог таласа.

Крајем 1981. године, Милан Младеновић са Драгомиром Михајловићем, другаром из бившег бенда Лимуново дрво, формира нови бенд Катарина II. Током 1982. бенду се прикључују клавијатуристкиња Маргита Стефановић Маги, а 1983. басиста Бојан Печар и бубњар Шарла акробате Иван Вдовић. У тој постави група 1984. године издаје албум „Катарина II“ на којем се налазе чувене нумере „Аут“, „Јесен“, „Радостан дан“, „Треба да се чисти“, „Ја знам“ и друге. Након одласка из групе, Михајловић као носилац права на име Катарина II ускраћује групи право да се даље њиме користи, те бенд бира ново име - Екатарина Велика. У ЕКВ долази нови бубњар Иван Феце Фирчи из Луне, уместо Вда. Године 1985. излази истоимени албум Екатарина Велика који добија повољне критике те скреће пажњу на бенд. Албум из 1986. С ветром уз лице, лансира их на сам врх југословенске рок сцене, где са Младеновићем на челу остају све до 1994. године издајући серију успешних албума.

Током рада са Екатарином, Младеновић сарађује као продуцент на албумима бендова Густаф и његови добри духови и Фит. 1985. године се заједно са осталим члановима Екатарине појављује у филму Горана Марковића Тајванска канаста, а следеће године и у филму Милана Живковића Црна Марија где игра главну улогу и за који је написао нумеру "Bus Station". 1991. године пише музику за позоришну представу "Мајка храброст и њена деца" Бертолда Брехта, у режији Ленке Удовички.

Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат "Римтутитуки", чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов сингл „Слушај 'вамо!", с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције „Ко то тамо пјева“.
Ратно стање се непосредно одразило и на стваралаштво Екатарине Велике, нарочито на последњим албумима Дум дум и Неко нас посматра.
У време опсаде Дубровника, Милан је позвао публику да минутом ћутања одају почаст бомбардованом Дубровнику и његовом становништву. Међутим, неки из гомиле су гласно негодовали, а чули су се чак и позиви „ухапсите га!”. Када је требало да гостују с Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија.

Од децембра 1993. до марта 1994. године Младеновић борави у Бразилу, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем - Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум Angel's Breath (Дах анђела). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”. Милан затим у мају 1994.одлази у Париз, где је у сарадњи са сарајевским редитељем Алешом Куртом направио видео снимке и одабрао документарни материјал који је искоришћену споту за песму „Црв“. Спот је, након Миланове смрти, на основу његове идеје, довршила његова девојка Маја Маричић.

Пре него што је објављен албум Angel's Breath, Милан Младеновић је умро 5. новембра 1994. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.