Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у Старом Граду на Хвару, 23. XII 1890. У родном месту завршио је основну школу, гимназију у Сплиту, а матурирао је у Задру. Од 1909. до 1912. студирао је на Филозофском факултету у Прагу и Грацу. Од 1912. до 1913. је наставник у гимназији у Котору. Од 1913. до 1914. у Сплиту уређује лист „Слобода“. После сарајевског атентата, 1914, у Грацу је затворен и као велеиздајник осуђен на пет година робије, коју је издржавао у Шибенику, Марибору, Грацу и Карлау до амнестије, 1917. Отада се, до 1921, лечио у Болници милосрдних сестара у Загребу. Од 1921. до 1926. је управник Народног казалишта у Сплиту. Био је оснивач и идеолог Организације југословенских националиста (ОРЈУН). Од 1930. до 1941. живи у Београду, где се бави књижевношћу и публицистиком. Током Другог светског рата придружио се Равногорском четничком покрету. Био је један од покретача и уредника часописа „Књижевни југ“. Сарађивао је у листовима и часописима: „Напредњак“, „Народни лист“, „Савременик“, „Застава“, СКГ итд. Преводио је са чешког и мађарског, уређивао књиге и писао предговоре. Аутор је једног романа (На прелому, Бгд 1929), неколико збирки приповедака (Ивањски кријесови, Згб 1920; Људи на острву, Бгд 1931. итд.) и двеју драма: Куга (Згб 1919) и Биједна Мара (Сплит 1922). Ова последња изведена је у СНП 21. III 1934.
По ослобођењу Сплита октобра 1944. године је ухапшен као сарадник Равногорског покрета и 1945. године је погубљен.