Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878 — Нови Сад, 10. фебруар 1947) је био српски филозоф и писац и ученик професора Александра Сандића.

Гимназију учио у Великој Кикинди, Сремским Карловцима и Сењу. Као ученик био је због социјалистичке агитације искључен и карловачке гимназије. Студирао је права, а потом филозофију у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу, а дипломирао је 1902. године у Будимпешти. Започео рад као учитељ у банатским селима, потом је био професор у Пакрацу, па у Учитељској школи у Сомбору.

Дошавши из Пакраца школске 1904—1905. године почео је са радом као професор и суплент у Пљеваљској гимназији, где је у истом периоду радио професор и историчар Глигорије Елезовић.

Године 1938. објављен је пригодни зборник радова посвећен његовом 60. рођендану. У тој "Споменици"[1] се истиче: Живот професор Стајића је био увек будна радиност и свежа делотворност. Садржински се његов живот дели на два периода. У првом, ранијем периоду он је револуционар који врши велики утицај на омладину. Деловао је у циљу ослобођења и уједињења југословенских народа, које се остварило након завршетка Првог светског рата. Наступа у новој држави, у новим околностима његове преусмерење ка историјској науци, када он исписује бројна историографска дела.

Пропагирао је Стајић идеје професора Сандића и предводио је Реформистички српски национални покрет младе војвођанске интелигенције. Као повереник Српске народне омладине пропагирао је уједињење свих Срба у државу Јужних Словена.

Издавао је предратне часописе Нови Србин и „Српска Просвета”. Због својих идеја био је често прогањан и осуђиван, и за време Првог светског рата а и у миру. Након рата покренуо је опет лист, сада је то "Нова Војводина" у којем износи војвођанске проблеме. Сарађивао је пишући за много листова. Био је једно време секретар Матице српске и уредник „Летописа” (1921. и 1936). Био је и секретар Матице српске, али је 1944. године, на позив својих ђака прешао у Срем и придружио се партизанима.

Написао је преко 20 књига од којих су му најпознатије „Новосадске биографије” у шест томова, „Великокикиндски дистрикт” и друге. Посебно се истакао студијама о Светозару Милетићу (1926, преправљено и дотерано 1938), као и Јовану Јовановићу Змају (1933). Написао је преко 100 научно-стручних расправа. После Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.

Заслужан је за покрет планинарства и излетништва у Војводини. Године 1923. активно учествује у организовању Новосадске подружнице Српског планинарског друштва, која 1924. године постаје Планинарско друштво Фрушка гора.

Једна основна школа у Новом Саду и основна школа у Мокрину носе његово име