Подручје идентификације
Врста ентитета
Званични облик назива/имена
Упоредни облик(ци) назива/имена
- Stajić, Vasa
Стандардизована форма(е) назива/имена према другим правилима.
Други облик(ци) назива/имена
Идентификатори за правна лица
Подручје описа
Датуми постојања
Историјат
Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878 — Нови Сад, 10. фебруар 1947) је био српски филозоф и писац и ученик професора Александра Сандића.
Гимназију учио у Великој Кикинди, Сремским Карловцима и Сењу. Као ученик био је због социјалистичке агитације искључен и карловачке гимназије. Студирао је права, а потом филозофију у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу, а дипломирао је 1902. године у Будимпешти. Започео рад као учитељ у банатским селима, потом је био професор у Пакрацу, па у Учитељској школи у Сомбору.
Дошавши из Пакраца школске 1904—1905. године почео је са радом као професор и суплент у Пљеваљској гимназији, где је у истом периоду радио професор и историчар Глигорије Елезовић.
Године 1938. објављен је пригодни зборник радова посвећен његовом 60. рођендану. У тој "Споменици"[1] се истиче: Живот професор Стајића је био увек будна радиност и свежа делотворност. Садржински се његов живот дели на два периода. У првом, ранијем периоду он је револуционар који врши велики утицај на омладину. Деловао је у циљу ослобођења и уједињења југословенских народа, које се остварило након завршетка Првог светског рата. Наступа у новој држави, у новим околностима његове преусмерење ка историјској науци, када он исписује бројна историографска дела.
Пропагирао је Стајић идеје професора Сандића и предводио је Реформистички српски национални покрет младе војвођанске интелигенције. Као повереник Српске народне омладине пропагирао је уједињење свих Срба у државу Јужних Словена.
Издавао је предратне часописе Нови Србин и „Српска Просвета”. Због својих идеја био је често прогањан и осуђиван, и за време Првог светског рата а и у миру. Након рата покренуо је опет лист, сада је то "Нова Војводина" у којем износи војвођанске проблеме. Сарађивао је пишући за много листова. Био је једно време секретар Матице српске и уредник „Летописа” (1921. и 1936). Био је и секретар Матице српске, али је 1944. године, на позив својих ђака прешао у Срем и придружио се партизанима.
Написао је преко 20 књига од којих су му најпознатије „Новосадске биографије” у шест томова, „Великокикиндски дистрикт” и друге. Посебно се истакао студијама о Светозару Милетићу (1926, преправљено и дотерано 1938), као и Јовану Јовановићу Змају (1933). Написао је преко 100 научно-стручних расправа. После Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.
Заслужан је за покрет планинарства и излетништва у Војводини. Године 1923. активно учествује у организовању Новосадске подружнице Српског планинарског друштва, која 1924. године постаје Планинарско друштво Фрушка гора.
Једна основна школа у Новом Саду и основна школа у Мокрину носе његово име
Места
Нови Сад, ФНРЈ, умро 1947.
Правни статус
Функције, занимања и активности
Надлежности/извори овлаштења
Унутрашња структура/генеалогија
Општи контекст
Подручје веза/односа
Подручје приступних тачака.
Занимања
Подручје контроле
Идентификатор нормативног записа
Одржаван од
Идентификатор установе
Правила и/или прописи употребљени
Статус
Ниво детаљности
Датуми креирања, измене или брисања
Језик(ци)
- Српски
Писмо(а)
- Ћирилица