Књижар и издавач. Рођен је као Геза у јеврејској породици. Након његовог рођења породица се сели у Земун, где је отац био учитељ а Геца похађа Трговачку школу - књижарски смер. Затим похађа гимназију у Новом Саду, али 1889. године прекида школовање и запошљава се у књижари Фридриха Бреслауера у Београду. Године 1894, враћа се у Нови Сад где прво учи занат, па постаје помоћник и на крају ради као пословођа у књижари Арсе Пајевића. Године 1901, постаје српски држављанин - као Геца, и у Београду отвара књижару за српску и страну књижевност у Кнез Михаиловој улици бр. 1. поред Гранд хотела. Око њега се окупљају истакнути књижевници и други интелектуалци тог доба, сарадници Српског књижевног гласника: Слободан Јовановић, Бранислав Нушић, Андра Гавриловић, Јаша Продановић, Божидар Ковачевић, Милош Црњански и многи други. Због календара Ратник, у којем се величају победе српске војске над аустроугарским трупама, окупационе власти 1916. године хапсе и интернишу Гецу Кона у логору Нежидер. Књижара је затворена, а књиге на руском, енглеском и француском језику су јавно спаљене. После Првог светског рата, Геца Кон успешно наставља свој рад. Приликом оснивања првог удружења српских књижара 1921. године изабран је за потпредседника, а 1929 и 1932. године за председника удружења. Године 1934, обједињује своју књижару и радњу за продају лабораторијског материјала свог зета Фрање Баха у Кнез Михаиловој 8 и ту оснива „Издавачко предузеће Геца Кон А. Д.“. Основао је 5. новембра 1933. године "Академију седам уметности", као новчану награду, која се додељивала сваке године једном књижевнику или уметнику. По немачкој окупацији Србије 1941, бежи из Београда у Врњачку бању, где је убрзо ухапшен; прво бива заточен у Београду, па потом у Бечу. Гецу Кона и његову породицу убио је немачки окупатор 1941. године. Место Гециног страдања није познато. Издавачку кућу је 1942. године преузело немачко предузеће Југоисток (Südost), које је окупатор користио за ширење политичке пропаганде. После ослобођења, 14. децембра 1944. године, предузеће је претворено у Издавачко предузеће Просвета.

Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).