Син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра I. Школовао се у Паризу и Петрограду где је и добио високо војничко образовање, на Константинској официрској академији. Академију је завршио са чином коњичког потпоручника 1877. године после чега је служио у руској војсци. Од 1883. до 1885. године служио је као официр француске војне експедиције у Тонкину. Током борби био је рањаван али је показао изванредну храброст о којој је писала тадашња француска штампа. Четири наредне године проводи у Петровграду а онда ступа у Легију странаца. Поред храбрости показао је и изванредно командовање. Оженио се кнегињом Аурором Павловом Демидов ди Сан Донато 1. маја 1892. године у Кијеву и са њом имао сина Павла. Већ 1895. се развео од кнегиње Ауроре, која је 1905. преминула. Сина Павла поверавају кнезу Петру који је живео у Женеви. Оженио се по други пут Гитом Генчић која се након пада Обреновића развела од Ђорђа Генчића и по трећи пут удала за брата краља Петра Првог. У руско-јапанском рату 1905. године командује коњичким пуком. У боју код Мукдена исказује велику храброст и била одликован највишим руским одликовањем - златном сабљом и бива унапређен у чин генерала, начелника кавалериске дивизије. У мају 1911. приступа организацији "Уједињење или смрт".
У Првом и Другом балканском рату учествовао је као командант Коњичке дивизије и борио се у биткама код Куманова, Битоља и Брегалнице. Због исказане храбрости био је веома популаран у народу да је чак постао проблем за краља и регента који су затражили да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију где поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде. Након октобарске револуције бива ухапшен и суди му се пред совјетским суд грађана и војника. Након ослобађајуће пресуде напушта Русију и остатак живота проводи у Француској. Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра. Био је учесник девет ратова и имао је четрнаест двобоја. Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања.
Након смрти у Паризу, његов син, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.