Књижевник и професор. Основну школи (1872-1876) и Прву београдску гимназију (1876-1883) похађа у родном граду, да би потом уписао Учитељску школу у коју напушта1884. године. Од 1888. до 1891. године је на студијама у Јени, Лајпцигу и Берлину. Дипломирао је педагошки одсек славистике и германистике. Професор у неколико гимназија у Србији, пензионисан као професор Реалке 1916. године. Сарадник бројних књижевних часописа у Србији и Аустроугарској. Од 1897. године је у конспирацији организација за ослобођење Босне и Херцеговине. Поводом Ивањданског атентата 1899. године осуђен на три, а издржао годину и по дана затвора. После доласка Карађорђевића на власт, постаје професор кнезу Павлу, са којим неколико пута путује по Италији (1906-1908). Као члан "Народне одбране" сарађује са "Младом Босном". Сведок на Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године. За време Првог светског рата је ађутант војводе Живојина Мишића. Од 1917. године борави у Француској, Италији и Швајцарској, где повезује разне групе и организације у циљу остварења српских ратних циљева. После рата се бави књижевним радом. Писао је бројне чланке и анегдоте о познатим и мање познатим људима и догађајима. Одржавао је везе са утицајним људима у политици и култури Србије и Југославије.

Српски и југословенски војвода.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском. У Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан, да би пред само избијање Првог светског рата, опет био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе. Након здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. године поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у бици код Гоничева ослободила Битољ. Пред крај рата у јуну 1918. године заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија.