Особа

Поповић, Петар Ј.

• Popović, Petar J.

• Поповић, Пера
• Popović, Pera
• Поповичь, Пера

1873-1945

Архитекта, хералдичар и вексилолог. Рођен у свештеничкој породици. Његова породица је напустила Македонију (Стару Србију) када је био дете и преселила се у Смедерево, где је стекао основно образовање и завршио нижу гимназију. Школовање је наставио у Београду, где је најпре студирао Вишу гимназију, а затим Реалку, прешавши у 7. разреду из класичне у техничку средњу школу коју је завршио са одличним оценама. Наставио је студије архитектуре на Техничком факултету Велике школе (1892−1896), где је развио интересовање за споменике српске средњовековне уметности. По завршеним студијама 1897. запослио се у Министарству грађевинарства, где је остао да ради наредне три деценије. Године 1901. је положио државни испит за архитекте и почео самостално да пројектује. Године 1914. постао је члан Грађевинског савета, које је деловало при Министарству, као и члан Српског удружења инжењера и архитеката. Током Првог светског рата, најпре је краће време боравио на Корзици, потом у Риму, затим на лечењу у Ђенови. Једно време је боравио у Ници, а пред сам крај рата на Крфу, где је имао намеру да формира Архитектонско одељење. 1919. је постављен за начелника I класе Министарства грађевинарства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На месту начелника грађевинарства је остао до 1927. када се на сопствени захтев пензионисао. Године 1919. године постао је хонорарни професор средњовековне српске и византијске архитектуре на Универзитету у Београду, где је водио катедру Византијске архитектуре. Аутор је више од педесет историографских чланака и неколико монографија. Учествовао је у изградњи и рестаурацији многих значајних објеката, између осталих Лазарице у Крушевцу,зграде Руски цар у Београду (1922-1925.), Спомен цркве са костурницом у Штипу (1926), Цркве у Костолцу (1926), Куће Димитријевића у Београду (1928), Цркве Самодреже (1928, са Александром Дероком), Цркве Александра Невског у Београду (1930, са Василијем Андросовим), зграде Министарства просвете у Београду (1933) и Манастира Ваведење у Београду (1936). Аутор је званичног емблазона грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије) из 1921. године. Године 1925. постаје дописни члан Српске краљевске академије. Наредне 1926. године је постао и члан Масарикове академије рада у Прагу.

Прилеп, рођен 13/25. 05. 1873.
Београд, умро 4. 02. 1945.

Архитекта.

Исправљен

Минимални

22. 06. 2016, 28. 04. 2021.

• Српски

• Ћирилица

Лексикон неимара, Београд, 2008, стр. 330.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0)

Опис урадио Душан Никодијевић, 2104р103,