Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-19... »25) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима. «

Архитекта, хералдичар и вексилолог. Рођен у свештеничкој породици. Његова породица је напустила Македонију (Стару Србију) када је био дете и преселила се у Смедерево, где је стекао основно образовање и завршио нижу гимназију. Школовање је наставио у Беог... »раду, где је најпре студирао Вишу гимназију, а затим Реалку, прешавши у 7. разреду из класичне у техничку средњу школу коју је завршио са одличним оценама. Наставио је студије архитектуре на Техничком факултету Велике школе (1892−1896), где је развио интересовање за споменике српске средњовековне уметности. По завршеним студијама 1897. запослио се у Министарству грађевинарства, где је остао да ради наредне три деценије. Године 1901. је положио државни испит за архитекте и почео самостално да пројектује. Године 1914. постао је члан Грађевинског савета, које је деловало при Министарству, као и члан Српског удружења инжењера и архитеката. Током Првог светског рата, најпре је краће време боравио на Корзици, потом у Риму, затим на лечењу у Ђенови. Једно време је боравио у Ници, а пред сам крај рата на Крфу, где је имао намеру да формира Архитектонско одељење. 1919. је постављен за начелника I класе Министарства грађевинарства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На месту начелника грађевинарства је остао до 1927. када се на сопствени захтев пензионисао. Године 1919. године постао је хонорарни професор средњовековне српске и византијске архитектуре на Универзитету у Београду, где је водио катедру Византијске архитектуре. Аутор је више од педесет историографских чланака и неколико монографија. Учествовао је у изградњи и рестаурацији многих значајних објеката, између осталих Лазарице у Крушевцу,зграде Руски цар у Београду (1922-1925.), Спомен цркве са костурницом у Штипу (1926), Цркве у Костолцу (1926), Куће Димитријевића у Београду (1928), Цркве Самодреже (1928, са Александром Дероком), Цркве Александра Невског у Београду (1930, са Василијем Андросовим), зграде Министарства просвете у Београду (1933) и Манастира Ваведење у Београду (1936). Аутор је званичног емблазона грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије) из 1921. године. Године 1925. постаје дописни члан Српске краљевске академије. Наредне 1926. године је постао и члан Масарикове академије рада у Прагу. «