Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у Лараћаку (код Сремске Митровице) 16. децембра 1863. године. Основну школу завршио је у Бољевцима где се породица преселила после очеве смрти. Потом је завршио гимназију у Сремским Карловцима. Студирао је славистику и класичну филологију у Загребу, Грацу и Бечу. У Бечу је био и председник Српског академског друштва "Зора" 1885/1886. Од 1886. године је суплент у Карловачкој гимназији, а од 1896. до 1903. године предаје грчки језик на Богословији у Карловцима. Постављен је за директора Карловачке гимназије 1903. године. У овом периоду је објављивао радове из области педагогије, књижевне историје и филологије углавном у "Летопису Матице српске" али и другим часописима. Први светски рат је провео у Загребу бавећи се истраживањима за студију о Ђури Даничићу. После рата постављен је на место инспектора Министарства просвете за Банат, Бачку и Барању, али се 1924. године повлачи са овог места и поново враћа на место директора Карловачке гимназије. Пензионисан је 1928. године.
Од 1920. године обавља дужност председника Матице српске и за његовог мандата створена је Матица напредних жена, отворена је Библиотека Матице српске за јавност 1922. године., а основан је и Музеј Матице српске 1933. године. Повукао се са места председника Матице српске 1935. године.
Умро је у Новом саду 16. јула 1946. године.