Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту. Више разреде гимназије и Правни факултет завршио је у Београду. Провео је и неко време у Француској на дошколовавању. По повратку у Србију оженио се ћерком политичара и адвоката Стојана Рибарца и отворио је сопствену адвокатску канцеларију. Као резервни официр учествује у оба балканска и Првом светском рату, са војском се повлачи преко Албаније те ратује на Солунском фронту. У Солуну је написао и дело "Карактер и менталитет једног поколења" као одговор на писања Гистава ле Бона, које је објављено након рата. По завршетку ратова посвећује се публицистици и у листу "Прогрес" оштро критикује стање у новоствреној држави. Од 1921. године члан је Републиканске странке, потом и члан њеног Главног одбора. Као адвокат бранио је Спасоја Стејића 1922. године оптуженог за атентат на краља Александра. У овом периоду настају и његова најзначајнија књижевна дела роман "Црвене магле" и збирке приповедака "Утуљена кандила" и "Витло и друге приче". Под утицајем друге супруге Наташе Александровне, интензивно се бави руском историјом и књижевносшћу те 1927. године одлази на двомесечно путовање по СССР о чему касније пише у листу "Време".
Након шестојануарске диктатуре, напушта предходна политичка уверења и окреће се српској традицији и десном спектру српског политичког живота. Од 1933. године је и дописни члан СКА. Са оснивањем Српског културног клуба 1937. године постаје потпредсједник, а касније и уредник "Српског гласа". Са избијањем Другог светског рата прикључује се Равногорском покрету и постаје један од његових водећих идеолога и саветник пук. Драгољуба Михаиловића за политичка питања.
Околности његове смрти нису разјашњени, али се претпоставља да је погинуо у Јасеновцу априла 1945. године.