Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Хрватски књижевник. Учитељску школу завршио у Арбанасима 1892. Био је учитељ у Хрвацама (1892–1900) и Дицму (1901–09), а затим до пензионисања 1927. наставник у уметничко-обртној школи у Сплиту. Год. 1929. преселио се у Загреб. Након неколико педагошких расправа и једног белетристичког покушаја (Мјесец дана на војничким вјежбама, 1903), привукао је пажњу критике недовршеном приповетком Мркодол (1905). У својим приповеткама задржао се на традиционалним супротностима између села и града, страног и домаћег, старог и новога доба те идеализовао патријархалне животне облике. Новелистичке радове сабрао је у збиркама Мркодол (1909), Ђердан (1914), Са Крке и са Цетине (1930). Посмртно му је објављена збирка Посмртне новеле (1936). Све приповетке садрже ненаметљив састав социјалних мотивација, у епским сликама масовних призора подједнако као и у приказу »унутарњег туђинства«, пораза неотпорна и преосјетљива појединца. Шимуновић тражи решења управо на проблему односа природе и »лацмана«. Из осећања властите отуђености и усамљености Шимуновић долази до спознаје, делимично и под утјецајем Ф. М. Достојевског, о разломљености и подвојености властите особе, физичке и психичке. У другој фази јаче наглашава социјалну мотивацију и непријепорност патријархалнога начина живота. Најзначајније приповетке су Муљика (1906), затим Дуга (1907) и Алкар (1908). Написао је и два романа: Туђинац (1911) и Породица Винчић (1923). Аутор је аутобиографских проза Млади дани (1919) и Младост (1921).