Новинар и дугогодишњи уредник листа „Политика”. После завршене гимназије у Чачку, У Београду дипломира Правни факултет. Од јуна 1904. године сарадник „Политике“. Био је учесник балканских и Првог светског рата. Током 1919. године био је члан делегације Краљевине Србије и њен шеф за штампу на Мировној конференцији у Паризу 1919. Од 1919. до 1941, био је уредник „Политике”. Члан и фисоки функционер Српског новинарског друштва. За време окупације је био директор „Новог Времена”, сарадник „Обнове” и других фашистичких листова, одржавао врло тесне везе са Немцима и био један од руководилаца Недићеве и немачке пропаганде, Војни суд га је ухапсио 24. октобра 1944. и према евиденцији Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. по кратком поступуку наредио смртну казну стрељањем, која је извршена у периоду између 26. октобра и 18. новембра 1944. године.

Рођен је у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту. Више разреде гимназије и Правни факултет завршио је у Београду. Провео је и неко време у Француској на дошколовавању. По повратку у Србију оженио се ћерком политичара и адвоката Стојана Рибарца и отворио је сопствену адвокатску канцеларију. Као резервни официр учествује у оба балканска и Првом светском рату, са војском се повлачи преко Албаније те ратује на Солунском фронту. У Солуну је написао и дело "Карактер и менталитет једног поколења" као одговор на писања Гистава ле Бона, које је објављено након рата. По завршетку ратова посвећује се публицистици и у листу "Прогрес" оштро критикује стање у новоствреној држави. Од 1921. године члан је Републиканске странке, потом и члан њеног Главног одбора. Као адвокат бранио је Спасоја Стејића 1922. године оптуженог за атентат на краља Александра. У овом периоду настају и његова најзначајнија књижевна дела роман "Црвене магле" и збирке приповедака "Утуљена кандила" и "Витло и друге приче". Под утицајем друге супруге Наташе Александровне, интензивно се бави руском историјом и књижевносшћу те 1927. године одлази на двомесечно путовање по СССР о чему касније пише у листу "Време".
Након шестојануарске диктатуре, напушта предходна политичка уверења и окреће се српској традицији и десном спектру српског политичког живота. Од 1933. године је и дописни члан СКА. Са оснивањем Српског културног клуба 1937. године постаје потпредсједник, а касније и уредник "Српског гласа". Са избијањем Другог светског рата прикључује се Равногорском покрету и постаје један од његових водећих идеолога и саветник пук. Драгољуба Михаиловића за политичка питања.
Околности његове смрти нису разјашњени, али се претпоставља да је погинуо у Јасеновцу априла 1945. године.