Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у селу Буђановци 23. децембра 1881. године.Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Новом Саду 1901. године. У бечу је завршио студије славистике и историје као стипендиста Матице српске. У Бечу је и докторирао 1905. године. По докторирању посветио се истраживању бечких архива. Посебно се бавио историјом Срба 16.-18. века, а посебно просторима Јужне Угарске, хрватске и Славоније. По повратку из беча изабран је за посланика у Хрватском сабору 1910. године, а запослио се и у Земаљском архиву у Загребу где с епосветио истраживању историје Српске цркве у Хрватској и Славонији у 17. веку. Након Првог светског рата добио је место професора на Правном факултету у Суботици где је предавао дипломатску и политичку историју. Током Другог светског рата избегао је у Београд где је остао до смрти.
Умро је у Београду 23. новембра 1948. године.