Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у Врлици 19. јануара 1876. Основну школу је завршио у Врлици, а потом и Велику реалку у Сплиту гдје је матурира 1894. године. Студије је започео на загребачком Филозофском факултету, али је због материјалних прилика прекинуо школовање и запослио се као суплент у гимназији у Сплиту (1896). Студије је наставио 1897. године у Бечу на одсјеку романистике. У току студија у Бечу ради и као суплент у гимназијама у Задру (1898/99) и опет у Сплиту од 1900. Радећи у Сплиту дружио се са Емануелом Видовићем, Ивом Војновићем и Иваном Мештровићем. Студије у Бечу окончао је 1903. године. Од 1909. године ради у Deutsches Schauspielhaus у Хамбургу прво као волонтер, а од 1910. године и као драматург. Истовремено објављује текстове у новинама посебно у "Hamburger Nachrichten". У Беч се враћа 1912. године и радио као драматург и режисер у Бечу у Neue Wiener Bühne, а 1913. године ради и као уговорни драматург Српског народног позоришта у Новом Саду. Мобилисан је 1915. године и у аустроугарској војсци је остао све до 1918., а потом служи до 1919. године при Југославенској војној мисији у Бечу. По повратку из Беча, у Загребу ради при Повјереништву за просвјету и вјеру у Хрватској и Славонији од 1920. године, истовремено предаје на Глумачкој школи и пише позоришне критике за загребачке дневне листове. Са Љубом Вислером од 1921/1922. уређује и издаје часопис "Критика", а члан је и редакције дневника "Новости". Од 1923. године уређује часопис "Савременик". Од 1927. године постаје управник Драме Хрватског народног казалишта, мада је већ сљедеће године смјењен са тог мјеста због представе "Хрватски Диоген" и премјештен је у гимназију на службу. Пензионисан је 1935.године. Због јавног дјеловања за вријеме Независне државе Хрватске осуђен је на губитак грађанских права.
Умро је у Загребу 13. маја 1948. године.
У књижевни живот ступа са пјесмом "Над спомеником Вишких јунака" 1891. године, објављеном у "Народном листу". Пуну афирмацију достигао је са збирком пјесама "Књига Бокадоро" (Knjiga Boccadoro) 1900. године, којом се промовише као један од водећих пјесника хрватске модерне.
Прозни рад Милана Беговића обухвата три романа, четири књиге приповједака, хуморески и новела и више мањих текстова објављених у периодици. Посебно се издваја његов лирски роман "Дуња у ковчегу" из 1921. године, као и роман "Гига Барићева" објављен у "Новостима" 1930. и 1931. године, а потом и као засебно издање 1940. године. Драмом се Беговић почео бавити релативно рано, посебно комедијом те 1906. објављује дело "Госпођица Валевска" и "Стана Биучић" из 1909. али најзначанија дела му настају у међуратном периоду "Божији човек" 1924. године, потом "Пустолов пред вратима" из 1926, комедија "Американска јахта у сплитској луци" из 1930. и "Без трећег" из 1931.
Поред књижевног дела, бавио се и књижевном критиком, путописима, али и преводима са италијанског и њемачког језика.