Рођен је у Kораћици 1896. у породици оца Николе Милићевића, кораћичког ћурчије, и мајке Ружице. Био је ученик основне школе у Kораћици од 1903-1907. Завршио је Трећу београдску гимназију. Септембра 1911. Живко је пошао у пети разред када је на конкурс омладинског листа послао под псеудонимом десетак песама. Са Трифуном Ђукићем (оцем Радивоја Лоле Ђукића) поделио је прву награду.
У Првом св. рату још нерегрутовани Живко припадао је Последњој одбрани. Повлачећи се из Србије прешао је Албанију и после кратког опоравка на Kрфу, са многим ђацима је пребачен у Француску, где је завршио осми разред и положио матуру. По повратку у земљу студирао је југословенску и упоредну књижевност у Београду. Године 1919. „Политика" је примила Живка Милићевића и он за врло кратко време прелази пут од коректора и сарадника до угледног и утицајног уредника – редактора. Живко је и становао у згради „Политике“ у Поенкаревој улици. Помогао је Стевану Јаковљевићу око писања ”Српске трилогије”, а био је позоришни критичар „Политике“ и песник под псеудонимом Тугомир Смртни. Тридесетих година прошлог века био покретач подлистка „Политика за децу“ који и данас излази. Такође је један од твораца наше савремене новинске приче између два рата. И данас се објављује „Прича Политике“. Тиме су били подстицани талентовани млади писци да се везују за лист. Писцима комунистима између два рата штампао је приче под псеудонимом (Милован Ђилас).

После II светског рата наставио је рад у "Политици", а био је и уредник Радио-Београда и суботичке издавачке куће „Минерва“. Писао је песме, позоришне хронике, путописе, романсирана сећања и књижевне критике („Друга времена“, 1953, приче из основне школе у Kораћици).

Рођен је у Београду 12. септембра 1876. године у занатлијској породици. Школовао се у Београду те је завршио Филозофски факултет у Београду на лингвистичко књижевном одсеку 1899. године. Потом је школовање наставио у Паризу и Лозани изучавајући позориште и књижевност. Радио је као суплент у гимазијама у Београду, Неготину, а положивши потом и као професор француског и српског језике у Трећој (1904-1906), потом Првој (1906-1910) и од 1910. године у Другој београдској гимназији. Радио је и у Народном позоришту као помочник драматурга и драматурд (1899-1906) а потом и као в. д.упраника (1909-1910) и као управник (1910-1914 и од 1919-1924). То је и време великог успона Народног позоришта, док су теоријски радови сврстали Милана Грола међу водеће српске театрологе.
Од ране малдости изузетно је активан у политичком животу Србије. Као студент приступио је Самосталним радикалима и уређивао је листове "Дневни лист" (1906-1909) и "Одјек" (1910-1915). Од 1913. године био је члан Главног одбора странке. Током Првог светског рата ради у Српском пресбироу у Женеви. После повратка у земљу приступио је Демократској странци. Од августа 1924. године ради као подсекретар у Министарству спољних послова, а потом и као посланик у Цариграду.
Према личном режиму краља Александра, али и преам влади кнеза Павла био је у опозицији. Покрену је лист "Народ" 1935. и обновио лист "Одјек" 1936. године. У ово време се посветио и Коларчевом народном универзитету где је био управник 0д 1929. па све до 1938. године. После смрти Љ. Давидовића изабран је за председника Главног одбора Демократске странке фебруара 1940. године. Подржао је пуч од 27. марта 1941. године и ушао је у владу генерала Симовића као министар социјалне политике. Са владом је отишао у емиграцију у Лондон, где је био чалан свих влада које су формиран у избеглиштву. Крајем рата вратио се у земљу и био је један од потпредседника прве владе формиране у земљи 07. марта 1945. године. Повукао се из владе у августу исте године када није прошао његов предлог изборног закона. После тога се и потпуно повукао из политике.
Умро је у Београду 03. децембра 1952. године.