Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Рођен је у селу Вишевац код Раче Крагујевачке 14. новембра 1762. године. Презиме је добио по оцу Петру, а надимак Карађорђе по тамној боји лица. После Кочине крајине породица се настанила у Тополи. Због убиства морао је напусти Србију и са породицом 1787. године прелази у Срем и ради на економији манастира Крушедол. Са избијањем аустро-турског рата (1788-1791.) прикључује се аустријској војсци као добровољац у фрајкору Михајла Михаљевића. У рату је стекао чин буљубаше као и медаљу за храброст. Као буљубаша народне војске одиграо је значајну улогу у одбрани Београдског пашалука од напада Османа Пазваноглуа. Током дахијске управе (1801-1804) у више наврата се одметао у хајдуке, а по напуштању хајдуковања настанио се у Тополи и бавио трговином стоке. Био је и врло активан у припремама за подизање устанка 1803. године, да би на Сретење 1804. године на народном збору у Орашцу био изабран и за вођу устанка. За кратко време успео је да подигне буну у целом Београдском пашалуку, да очисти Крагујевачку нахију од Турака и да повеже устаничке одреде у Београдској нахији. На његово иницијативу сазвана је и прва скупштина старешина у Остружници која је поставила основе заједничке устаничке акције. Прва велика победа устаника је била на Иванковцу августа 1805. године да би након тога уследиле и победе на Мишару и Делиграду 1806. године. Као резултат ослобођени су Београд 1806. године те Шабац и Ужице 1807. године. Уз руску помоћ исте године после победе на Штубику и Малајници ослобођена је и источна Србија. Паралелно са војним операцијама радило се и на формирању државе па је тако 1805. године формиран Правитељствујушћи совјет као централни орган власти, радило се на увођењу слободе трговине, организовању судске и управне власти, формирању полиције, али и оснивању основних школа у градовима као и Велике школе у Београду. У Београду је формирана и тополивница, а организована је и израда барута као и ливење олова. Карађорђу је 1808. године призната наследна титула "првог и врховног српског предводитеља", док је реформама из 1811. године његова власт додатно проширена. Ратне операције су настављене 1809. године када устаници продиру на простор Рашке и остварују везу са Црногорцима. И поред пораза на Чегру, захваљујући обнављању руског-турског непријатељства устаници током 1810. године остварују победе код Лознице и Варварина. Након повлачеља Русије из рата 1812. године, долази до слома устанка, те након пораза на Равњу 1813. године већина устаничких вођа одлази из Србије у Аустрију. Карађорђе је прво прешао у Земун па потом у манастир Фенек. Након тога је затворен у Петроварадинској тврђави, а почетком 1814. године је интерниран у Грац. Ипак крајем исте године са породицом одлази у Бесарабију где је уживао руску заштиту. Уз помоћ грчке Хетерије крајем јуна 1817. године долази у Србију са циљем обнове устанка и наставка борбе са Турцима. По налогу кнеза Милоша Обреновића убијен је у Радовањском лугу код Велике Плане 25. јула 1817. године.