Pessoa singular

Карађорђе

• Karađorđe

• Петровић, Карађорђе
• Петровић, Ђорђе
• Petrović, Karađorđe
• Petrović, Karadjordje
• Petrović, Đorđe
• Petrović, Djorjde

1762-1817

Рођен је у селу Вишевац код Раче Крагујевачке 14. новембра 1762. године. Презиме је добио по оцу Петру, а надимак Карађорђе по тамној боји лица. После Кочине крајине породица се настанила у Тополи. Због убиства морао је напусти Србију и са породицом 1787. године прелази у Срем и ради на економији манастира Крушедол. Са избијањем аустро-турског рата (1788-1791.) прикључује се аустријској војсци као добровољац у фрајкору Михајла Михаљевића. У рату је стекао чин буљубаше као и медаљу за храброст. Као буљубаша народне војске одиграо је значајну улогу у одбрани Београдског пашалука од напада Османа Пазваноглуа. Током дахијске управе (1801-1804) у више наврата се одметао у хајдуке, а по напуштању хајдуковања настанио се у Тополи и бавио трговином стоке. Био је и врло активан у припремама за подизање устанка 1803. године, да би на Сретење 1804. године на народном збору у Орашцу био изабран и за вођу устанка. За кратко време успео је да подигне буну у целом Београдском пашалуку, да очисти Крагујевачку нахију од Турака и да повеже устаничке одреде у Београдској нахији. На његово иницијативу сазвана је и прва скупштина старешина у Остружници која је поставила основе заједничке устаничке акције. Прва велика победа устаника је била на Иванковцу августа 1805. године да би након тога уследиле и победе на Мишару и Делиграду 1806. године. Као резултат ослобођени су Београд 1806. године те Шабац и Ужице 1807. године. Уз руску помоћ исте године после победе на Штубику и Малајници ослобођена је и источна Србија. Паралелно са војним операцијама радило се и на формирању државе па је тако 1805. године формиран Правитељствујушћи совјет као централни орган власти, радило се на увођењу слободе трговине, организовању судске и управне власти, формирању полиције, али и оснивању основних школа у градовима као и Велике школе у Београду. У Београду је формирана и тополивница, а организована је и израда барута као и ливење олова. Карађорђу је 1808. године призната наследна титула "првог и врховног српског предводитеља", док је реформама из 1811. године његова власт додатно проширена. Ратне операције су настављене 1809. године када устаници продиру на простор Рашке и остварују везу са Црногорцима. И поред пораза на Чегру, захваљујући обнављању руског-турског непријатељства устаници током 1810. године остварују победе код Лознице и Варварина. Након повлачеља Русије из рата 1812. године, долази до слома устанка, те након пораза на Равњу 1813. године већина устаничких вођа одлази из Србије у Аустрију. Карађорђе је прво прешао у Земун па потом у манастир Фенек. Након тога је затворен у Петроварадинској тврђави, а почетком 1814. године је интерниран у Грац. Ипак крајем исте године са породицом одлази у Бесарабију где је уживао руску заштиту. Уз помоћ грчке Хетерије крајем јуна 1817. године долази у Србију са циљем обнове устанка и наставка борбе са Турцима. По налогу кнеза Милоша Обреновића убијен је у Радовањском лугу код Велике Плане 25. јула 1817. године.

Preliminar

Mínimo

6. 09. 2016
25. 12. 2020.

• sérvio

• cirílico

Српски биографски речник, т.4, стр. 826-829.

Опис урадио Душан Никодијевић.
2012р030,