Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Љубица Обреновић била је била српска кнегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића.

По једном извору из 19. века, Љубица је рођена средином септембра 1788. године у рудничком селу Царевићима, од племена Вукомановића. Њени родитељи су били Радосав и Марија Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.

Након удаје живела је у Брусници, у кући девера Милана Обреновића. Године 1813. када је пропао Први српски устанак склонила се са свекрвом и децом у манастир Никоље. Ту их је примио на стан игуман Танасија, рођак Милошев. Након Хаџи-Проданове буне склонила се у село Црнуће, где је направљена привремена кућа брнара. У том скровитом месту живела је са децом до 1818. године. Тада се коначно настањује у престоници Србије - Крагујевцу. Пратила је 1839. године сина Михајла када је ишао у Цариград. Склонила се 1842. године пред побуњеним народом, са сином у Земун. Умрла 1843. године у Новом Саду од туге и жалости с несреће која је њену породицу снашла (по Милану Милићевићу).

Била је позната као строга и самосвесна, и често је заузимала сопствени став у политици. Због тога је неколико пута долазила у озбиљне сукобе са кнезом Милошем. Једном приликом је у налету љубоморе убила из пиштоља једну од љубавница кнеза Милоша, Петрију. Као њена резиденција изграђен је конак кнегиње Љубице у којем је касније био смештен Београдски Лицеј. (Сава Текелија у "Описанију живота мога", "Нолит", на 204. стр.пише "Љубица колико је љубазна, толико зна и Ауторитет обдржати. Приповедају да је она једну милостницу Милошеву из пиштоља убила.")

Са кнезом Милошем изродила је синове Милана (1819—1839) и Михаила (1823—1868) и ћерке Петрију (1808—1871) и Савку (1814—1848).

Године 1842. дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића.

Кнегиња Љубица умрла је у прогонству 1843. у Новом Саду у Аустријском царству, а сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори.