Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Милан I Обреновић био кнез (1868—1882) и први нововековни краљ Србије (1882—1889).

Будући српски краљ био je син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одвајања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустроугарску, односно европску сферу утицаја. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати значајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.

Преминуо је 11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.