Рођен је 05. јуна 1899. године у Старом граду на Хвару. Ту је завршио и основну школу, а потом и класичну гимназију у Задру и Сплиту. Историју и филозофију студирао је на универзитетима у Загребу (1917-1919), Прагу (1919-1920), Лајпцигу и Берлину (1920-1921), и на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1922. године. На истом факултету, 1929, одбранио је докторску дисертацију „Шпанија и Дубровник у 16. веку“. Стручно се усавршавао на Сорбони у Паризу, током школске 1930/1931. године. Након завршетка основних студија, ступио је у државну службу као суплент Поморске академије у Котору (1922). Већ наредне школске године постаје професор Трговачке академије у Дубровнику, а касније и директор те институције. Током овог периода интензивно истражује историјску грађу у Дубровачком архиву. одине 1935. изабран је у звање доцента на Филозофском факултету Универзитета у Загребу. Предавао је Општу историју новог века. За вишег саветника у Министарству просвете у Београду постављен је 1938. године. Наредне године изабран је за доцента на Одсеку за историју Филозофског факултета Београдског универзитета. На истом факултету, прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора на Ка­те­дри за оп­шту исто­ри­ју но­вог ве­ка изабран је 1951. године.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1940, а за редовног члана Српске академије наука 1959. године. Обављао је дужност секретара Одељења друштвених наука од 1963. до 1969. године.
жБио је један од најистакнутијих познавалаца историје Дубровачке републике, као и историје Медитерана. Његов научни интерес обухватао је и бројне теме из српске и балканске историје у периоду између 16. и 18. века. Поред студија уско везаних за дубровачку историју значајан је његов рад на расветљавању привредне прошлости српских и балканских земаља средњег века. На основу дубровачке архивске грађе добио је читав низ података о аграрној и рударској производњи у Србији средњег века. Указао је на развој трговачког сталежа у средњовековној Србији и на значај српске рударске производње за развој Дубровачке републике.
У књизи Дубровачки портрети (1948) сакупио је биографије многих истакнутих личности из дубровачке историје, као што су: Фрања Гундулић, Марин Држић, Никола Працатовић, Цвијета Зузорић. Бавио се и историјом јеврејске заједнице у Дубровнику, плод овог интересовања је монографија Јевреји у Дубровнику до половине XVII стољећа (1937). Теми јеврејске историје вратио се после Другог светског рата, кад је објавио две студије Из историје Јевреја у југоисточној Европи (1959) и Допринос Јевреја трговини с далматинским приморјем у XVI и XVII веку (1966).
Био је један од најбољих латинских палеографа свога времена. Систематски је објављивао дубровачку архивску грађу: Писма и упутства Дубровачке републике I, Прилози за историју здраствене културе старог Дубровника (заједно са Ристом Јеремићем), Дубровачка архивска грађа о Београду и Грађа о сликарској школи у Дубровнику XVIII—XVI века. У уводној студији за критичко издање Писама и упутстава Дубровачке републике пружио је један од најбољих прегледа фондова тадашњег Државног архива у Дубровнику.
Преминуо је 4. октобра 1969. у Београду.

Историја САНУ почиње 7. новембра 1841. године када је основано Друштво српске словесности (ДСС) са циљем да проучава српски језик и на њему пропагира науке. ДСС је према областима деловања било подељено на пет одсека, а од 1847. године резултате свога рада је објављивало у Гласнику Друштва србске словесности. Због јачања либералне струје у ДСС, која је била критички усмерена према владајућем режиму, Друштво је суспендовано јануара 1864. године. Његов рад је настављен 29. јуна исте године оснивањем Српског ученог друштва (СУД) које је наставило послове на прикупљању и објављивању докумената о српској историји, географији и етнографији, и продужило издавање Гласника. Чланови Друштва нису се слагали са његовим основним задатком – либерали су веровали да је просвећивање народа њихов основни задатак, док су конзервативци прокламовали научни рад. Будући да су разлике биле непомирљиве, основана је1886. године Српска краљевска академија (СКА), а СУД је постојало све до 1892. године, када се спојило са Академијом. СКА се састојала од четири стручне академије – академије уметности, академије природних наука, академије друштвених наука и академије филозофских наука. Под њеним кровом започела су бројна систематска и дугорочна истраживања, од којих нека трају и данас. После Другог светског рата званичан назив Академије промењен је у Српска академија наука, а од 1960. године у Српска академија наука и уметности (САНУ). Поделу на стручне академије заменила је подела на одељења, којих данас има осам.