Богобој је рођен 1869. године у Будви, као седмо и једино мушко дете угледног будванског пароха Гаврила Руцовића и Маријете Ћеловић. Од њега се очекивало да ће наставити породичну свештеничку традицију, међутим, веома је рано показао интересовање за глуму и театар и био им предан до краја живота. За живота углавном несхваћени "комедијаш" Богобој, умро је првог априла, на Светски дан шале. Преминуо је у Београду у четрдесет и четвртој години од тешке упале плућа.

Професионални живот
Богобој у Београду студира права на Великој школи. Од 1892. године се посвећује театру, иако га, сматрали су многи, природа није превише обдарила за глумачки позив. Kако је записао Милан Грол, српски књижевник и дугогодишњи драматург и управник Народног позоришта у Београду, Богобојева мршава и недовољно пластична фигура, у костиму нарочито, а затим катарални, скоро промукао глас нису му давали велике изгледе за успех у позоришној уметности. Упркос томе, Руцовић је читавог себе уносио у улоге које је тумачио и тако побеђивао своје физичке мане и недостатке. Посве окренут театру, 1892. године ступа у путујуће позориште Николе Симића, које је гостовало по Србији, али и изван ње. Након тога, кратко је ангажован у позоришној дружини Михаила Димића. Од једног дела овог путујућег позоришта образује се Нишко позориште „Синђелић“, у коме он наставља своју глумачку каријеру. У овом позоришту, које је гостовало у свим већим градовима Србије, добија прве веће улоге и скреће пажњу на себе. Kао члан Нишког позоришта 1893. године жени се познатом глумицом Kатицом Поповић, која је раније била удата за глумца Петра Шарчевића. У трећој години бављења глумом покушао је да уђе у Народно позориште у Београду, али у томе није успио. Две године касније, у октобру 1897. године, добио је ангажман у овој позоришној кући. Упркос томе што је стасао као креативни и амбициозни глумац, у београдском Народном позоришту је напредовао прилично споро. У почетку га заобилазе велике улоге. Међутим, временом његова позиција у овом позоришту се поправља. Тако добија улогу трагичног јунака Максима Црнојевића у истоименој драми Лазе Kостића. Потом успешно игра Хљестакова у Гогољевом „Ревизору“. Надаље, запажену улогу остварује у Диманоаровој драми „Дон Цезар од Базана“. Прави почетак Руцовићеве славе и великих остварења јесте улога поручника Рајфа Рајфлингена у немачкој комедији „Рат у миру“ Мозера и Шентана. Све ове представе су потврдиле Богобојев огромни глумачки потенцијал и таленат. Из њих се виђело да је повјерене улоге студирао до најситнијих детаља, како би на позоришној сцени био што изражајнији и сугестивнији. У својој релативно краткој глумачкој каријери, на позоришној сцени је остварио врхунске улоге. Руцовић се успјешно бавио и режијом позоришних представа, које су остале упамћене као пример високог стваралачког домета, као и рафинираног и модернистичког израза, будући да се противио свим стереотипима и ограничењима у позоришном животу. У Богобојевим представама су играли најпознатији београдски глумци тога времена, као што су Чича Илија Станојевић, Димитрије Гинић, Олга Илић и Десанка Ђорђевић. Преводио је позоришне комаде са француског и италијанског језика.

Народно позориште у Београду налази се на београдском Тргу републике, на углу Васине и Француске улице, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени „Раша Плаовић”. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије.

Све од 1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код енглеске краљице“. За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта Александар Бугарски. На овој локацији, 22. новембра 1868. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Представе су игране и у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена"), у Кнежевој пивари, у хотелу „Српска круна“ и кафани „Код енглеске краљице“.

1868. године догодило се друго гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду. Тада кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. У договору са Државним саветом 12. марта 1868. кнез Михаило је одлучио да се позоришна зграда подигне на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије, где је истог дана почело рушење турских кућа на том терену. Посебна симболика одабира локације за њено подизање додатно је наглашена уграђивањем делова порушене Стамбол капије у темеље позоришног здања. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године. О значају који је подизање овог објекта имало у свести српског народа говори и то да је читав трг испред грађевине добио име Позоришни трг, преузимајући од некадашње Велике пијаце (данас Студентског трга) значење главног београдског трга. Народно позориште замишљено је и реализовано као репрезентативна грађевина на којој је аутор показао високо познавање принципа тада владајућег академизма. Односом маса, хоризонталном и вертикалном поделом фасада, као и одабиром грађевинских и декоративних елемената, општи изглед здања упућивао је на сличности са чувеним миланским позориштем La Scala, које је саграђено двадесетак година раније. Нарочиту пажњу архитекта Бугарски посветио је обликовању фасаде оријентисане према тргу. Средишњи ризалит главне фасаде завршен је троугаоним тимпаноном у зони крова, док је хоризонтална подела остварена истакнутим подеоним венцима. У приземљу се истицао трем, изнад којег је, у висини првог спрата, била тераса са декоративно решеном оградом.

Кнез је позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи и половину новосадског ансамбла и седам година после настанка СНП-а.

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застале. Намесништво је хтело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Образован је Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одређују да се Народном позоришту изда сума од 6500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза“.[5] Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног Кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић потом је спуштена и узидана повеља.

Исте године Позоришни одбор је закупио приватну кућу свештеника Сушића да формирана трупа одржава у њој представе, док се зграда не заврши. У тој кући је 10. новембра (по старом календару) изведена прва представа, комад Кароља Оберњика Ђурађ Бранковић. Пре представе је изведена Српска увертира композитора Драгутина Реша, а уводну реч о позоришној уметности, драмској књижевности и дотадашњим драмским представама код Срба одржао књижевник Милорад Шапчанин.

Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа - „Посмртна слава кнеза Михаила“ коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.[6]

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обележили су: Алекса Бачвански (1832—1881), Адам Мандровић (1839—1912), Милка Гргурова-Алексић (1840—1924), Тоша Јовановић (1845—1893), Илија Станојевић (1859—1930), Милорад Гавриловић (1861—1931), Сава Тодоровић (1862—1935) и други.

Залагањем Одбора Љубитеља народне просвете и Позоришног одбора организовано је прикупљање добротворних прилога: кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000, а капетан Миша Анастасијевић 500 дуката, док је Влада Кнежевине Србије поклонила земљиште на Зеленом венцу и новчани износ од 2.000 дуката. Иако је позоришно здање на Зеленом венцу започето 1852. године, према пројекту италијанског архитекте Јосифа Касана, од ове намере се одустало због подводне природе тла. Овај градитељски неуспех одложио је успостављање првог српског позоришта за готово две деценије.

Подизањем Народног позоришта на углу Васине и Француске улице и реализацијом Јосимовићевог Плана регулације вароши у шанцу из 1867. године створени су услови за формирање данас главног београдског трга, Трга републике.

Бранислав Нушић био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је као новинар и дипломата.

Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: ”Госпођа министарка”, ”Народни посланик”, ”Сумњиво лице”, ”Ожалошћена породица” и ”Покојник”. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.