Kарикатуриста, писац и есејиста. Средњу школу је завршио у Загребу, а ту се, 1907. године уписао на тек основану Вишу школу за умјетност и обрт, касније названу Академија. Наредне 1908. године, започео је сарадњу као карикатуриста у загребачком хумористично-сатиричном часопису и опозиционом гласилу Хрватско-српске коалиције „Коприве”. Радове је објављивао под псеудоним „Пјер“. Из политичких разлога је 1911. године прекинуо сарадњу у часопису. Као политички сумњив и протеран из Загреба 1913. годне, једно време је боравио у родном месту, а затим у Београду, све до маја 1914. године. Мобилисан је 1915. у аустроугарску војску. У часопису „Коприве“, је наставио да објављује карикатуре 1918, још пре завршетка рата, а исте године, убрзо након стварања Краљевине СХС је постао његов уредник и главни карикатуриста (1918–1922). Објављивао је и у загребачком дневном листу „Покрет” (1921–1922). Из Загреба се доселио у Београд 1922. Годину дана касније се придружио новинској кући Политика.Специјализовао се у Паризу, Бечу и Будимпешти. Један је од оснивача и његови радови су објављивани у хумористичко-сатиричном часопису Ошишани јеж, чији је први број објављен 5. јануара 1935. године. Од 28. фебруара 1941. до 8. маја 1941 је био председник Новинарског удружења у Београду, као једини карикатуриста на таквој функцији. Други светски рат, након немачке окупације, провео је илегално на Златибору, као сељак обучен у народну ношњу, под именом Петар Марић и у Мостару, одакле је почетком 1944. ступио у НОВ. После ослобођења Београда 1944. учествује у обнови рада „Политике” и „Ошишаног јежа”. Године 1945. је изабран за првог председника Савеза новинара Југославије. Пензионисао се 1950. године.

У "Политици" од 1923, а од 1924. године стални сарадник на црној хроници, касније и извештач из иностранства. После Другог светског рата наставио каријеру новинара, највише у "Борби".

Новинар, књижевник и преводилац. Апсолвирао је Филозофском факултету у Београду 1923. године. Почео је да објављује 1921. а у међуратном периоду био је новинар листа "Политика". У редакцију је, по властитим наводима, прешао у јануару 1923, да би 1929. постао дописник из Берлина, а 1935. из Лондона. Почетком 1940,. постављен је за шефа Централног пресбироа. Под окупацијом био је новинарски ангажован од 1. до 78. броја листа „Ново време” као главни уредник, али је по одласку Владислава С. Рибникара у Бањички затвор и сумњи да није лојалан тадашњој Влади народног спаса, морао да одступи с тог места, прекинувши сарадњу и као новинар. Онда се сасвим повукао из јавног живота, издржавао се продајући имовину и преводећи с немачког (К. Хамсун, „Робови љубави”, 1943), али је одмах по ослобођењу Београда 1944. позван на састанак прве редакције „Политике”. Због сумње да је компромитован својим пређашњим радом у Пресбироу, остао је ван новинарства и без посла премда му је 1945. обновљено чланство у УНС-у. У редакцији је добио место коментатора тек 1. 4. 1950, али је само две године касније избачен из листа на захтев Ј. Броза, по телефонском налогу Милована Ђиласа и одлуци директора Богдана Пешића о отпуштању појединих предратних новинара. „Политици” се вратио 20. 3. 1957. као уредник вести спољнополитичке рубрике. Од 1958. био је такође члан прве редакције „Илустроване Политике", али се током своје професионалне каријере никад није прихватио уредничког посла у „Политици”, нити био учесник у обликовању уређивачке политике листа. Објавио је велики број репортажа, коментара и анализа, па и интервјуе са Черчилом, Хитлером, Мусолинијем, итд. Преводио је са немачког и енглеског језика.

Новинар. Основну школу је завршио у Кораћици, гимназију у Београду. Студирао је филозофију у Београду, Риму и Паризу. Као ђак наредник је учествовао у биткама у Првом светском рату и слао Политици записе са фронта. Новинар сарадник Политике је био од 1919. до 1926. а уредник Дописног одељења од 1927. Утемељио је прву савремену мрежу дописника Политике из свих крајева Југославије. Био је доживотни почасни председника Београдске секције Југословенског новинарског друштва (1939).За време немачке окупације и повукао се у родну Кораћицу. Осумњичен да помаже партизане, хапшен је и затваран у Младеновцу и више месеци у логору на Бањици (17. 2. - 29. 6. 1944). Придружио се првим обновитељима Политике у ослобођеном Београду. Као секретар редакције, био је један од организатора припрема и штампања првог послератног броја Политике (28. 10. 1944.). Наставио је уреднички посао у Дописној служби. У пензији од 1960. године.