Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Рођен је у Чонграду, а 1896. родитељи Тома и Марина (Вујић) прелазе у Темишвар, где је Милош завршио основну и средњу школу. 1913. уписао је студије медицине у Бечу, али избијање Првог светског рата му прекида даље школовање. Мобилисан је и упућен у Галицију, где је убрзо рањен и већи део рата проводи у болници, а затим и у чиновничкој служби. Пред крај рата је поново мобилисан и крај рата је дочекао на италијанском фронту.
1919. уписује Филозофски факултет у Београду, одсек за књижевност, на којем је дипломирао 1922. Годину дана пре тога, 1921, оженио се Видом Ружић, ћерком некадашњег министра просвета Добросава Ружића. Прве песме је објавио одмах након рата, и током двадесетих, док је радио као професор IV гимназије у Београду, редовно објављује поезију и прозу, уређује књижевне часописа и сарађује са листом 'Политика'. У периоду између два светска рата објавио је дела 'Лирика Итаке', 'Љубав у Тоскани', 'Дневник о Чарнојевићу', а за 'Сеобе'издате 1929. године добио је награду СКА. Крајем двадесетих први пут ради као аташе за штампу у Берлину, а на ту позицију је поново постављен 1935. Из Берлина је премештен у Рим, где га је затекао почетак Другог светског рата. Преко Мадрида и Лисабона одлази у Лондон, у којем је остао и након завршетка рата, јер као противник комунизма није желео да се врати у Југославију. Добио је британско држављанство, али он и Вида нису живели лако и радили су најразличитије послове да би нешто зарадили.
Уз посредовање амбасадора у Лондону, Срђана Прице, Црњански се 1965. године вратио у Југославију. Иако се није слагао са тадашњим властима, није крио задовољство што је поново у Београду. У периоду након Другог рата објавио је, између осталог, 'Ламен над Београдом', 'Другу књигу Сеоба'и 'Роман о Лондону'.
Преминуо је 30. новембра 1977. у Београду, и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.