Рођен је у Новом Саду 06. децембра 1833. године у угледној грађанској породици. Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у Новом Саду, да би школовање наставио у Халашу од 1847. године, да би се 1849. године вратио у Нови Сад. Од 1850. године студира филозофију на лицеју у Пожуну (Братислави), а већ 1851. године уписује ванредно права у Бечу где су тада боравили Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Светозар Миетић, Ђура Јакшић, Михајло Полит Десанчић и други. Студије права није завршио већ је мењао факултете студиравши и у Будимпешти, Прагу и потом опет у Будимпешти, коју је напустио 1857. године после смрти оца Павла. Оженио се са Еуфросином Ружом Личанин 1862,. године са којом је имао петоро деце која су сва кратко поживела. У Будимпешту се враћа 1863. године као надстојник Текелијанума и ту завршава студије медицине 1870. године. По завршетку студија радио је кратко у Карановцу (Краљево), а потом и у Панчеву где ми је преминула супруга 1872. године. Потом често мења место боравка, а од 1878. године ради као драматург Народног позоришта у Београду, а потом од 1880. године живи у Бечу где је отворио приватну лекарску праксу. Од 1897. године живи у Загребу, а од 1901. године па све до смрти 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици.
За почетак Змајевог књижевног рада узима се 1852. година када је објавио песми "Пролетно јутро" у "Летопису Матице српске". Прва објављена књига му је превод песама мађарског песника Ј. Арања. Од 1858. године редовно објављује поезију, приповетке и преводе у књижевној периодици. За књижевни рад је дибио и низ признања као што су златно перо 1866.године, а већ следеће је именован за спољног члана Кишфалудијевог друштва з знак признања за преводе мађарске поезије на српски. Народна скупштина Краљевине Србије доделила му је доживотну апанажу 1892. године у знак признања, а 1896. године постаје и редовни члан СКА.
Поред књижевног рада активан је био и у политици где је заступао полиику националног ослобођења Срба од аустријске и турске власти., али је заступао и идеју српско-хрватске сарадње и остваривања јужнословенске еманципације. Није се слагао са политиком династије Обреновића у Србији где је заговарао већу демократизацију друштва и активније деловање у корист националног ослобођења. Активно је наступао у оквиру Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, а од 1885. године прилази струји Јаше Томића. Као члан Томићеве Српске народне радикалне странке биран за посланика на црквено-народним саборима 1885. и 1902. године.
Током целе каријере бавио се и уредништвом и покренуо је чита низ часописа и листова. Прво је са Ђорђем Рајковићем покренуо лист "Комарац" 1861. године и који је излазио све до 1869. године. Потом је покренуо и књижевни лист "Јавор" 1862. године и у које су сарадници били Лаза Костић, Дура Јакшић, Јаков Игњатовић, Стојан Новаковић и др. али је овај лист излазио свега годину дана. Рад "Јавора" обновљен је 1874. године. Покренуо је 1864. године и сатирични лист "Змај" који је излазио до 1871. и по којем је добио и надимак. За наставак листа "Змај" узима се сатирични лист "Жижа" који је покренуо 1871. године и који је излазио све до 1874. године. Последњи сатирични лист који је издавао је "Стармали" који је излазио до 1878. па до 1889. године. Ипак његов најзначајнији и најпознатији лист је "Невен" лист за децу који је излазио од 1880. па све до 1904. године.
У листовима које је издавао објављивао је своја дела поезију, приповетке, преводе са мађарског и немачког, књижевне коментаре, политичке чланке и слично. Многа дела су му објављена непотписана, док је за друга установљено преко 500 разних псеудонима и шифара које је користио.
Јован Јовановић Змај се сматра једним од највећих песника српске књижевности.

Лаза Костић - српски књижевник, песник и драмски писац, доктор права (Пешта), професор гимназије, бележник и сенатор (Нови Сад).

Школовање

Рођен је 1841. године у Ковиљу у Бачкој, у војничкој породици граничарских подофицира.1) Рано је остао без мајке у четвртој години живота.2) Одрастао је у кући ујака Павла Јовановића, а бригу о њему уместо мајке преузела је тетка Катарина Атанацковић, снаха Платона Атанацковића.3) Основну школу је учио у месту рођења, а захваљујући помоћи богатог ујака4) похађао је гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму. Одлично образовање добио је у класичним гимназијама. Похађао је немачку реалну гимназију у Панчеву (1850—1852), затим српску гимназију у Новом Саду (1852—1854) и онда немачку гимназију у Будиму (1855— 1859).5)6) Када је из гимназије у Панчеву прелазио у гимназију у Новом Саду нису му дали да се упише у виши разред, јер није знао латински.7) Међутим за три месеца је толико стигао друге ученике, да су му дозволили да пређе у виши разред. У Будиму је у 5. разреду гимназије тако добро писао немачким хексаметрима да су професори његов рад показивали вишим разредима, а у 8. разреду гимназије превео је Хомерову Илијаду.8) Поред немачког и латинског учио је француски и енглески.9) У гимназији у Будиму је упознао класичну грчку, латинску и немачку књижевност.10) Имао је фантастично памћење, тако да је проналазио речи, које је Вук заборавио да стави у свој речник, а раније је о њима писао.11) Међу његовим професорима истицали су се Јован Ђорђевић и Ђорђе Натошевић. Матурирао је у Будиму 1859. Као гимназијалац писао је најпре немачке песме. Када је 1857. свом најомиљенијем професору Јовану Ђорђевићу на имендан испевао песму на немачком он му је рекао да је лепо да изучавати стране језике, али да се не сме запостављати свој језик и препоручио му је Вукову збирку народних песама.12) Отада је почео да пише српске песме.13) Неколико српских песама написаних по узору на Гетеове песме послао је уреднику Седмице Ђорђу Поповићу Даничару.14) Ђорђе Поповић је одбијао да штампа његове песме и обесхрабрио га је, али Лаза је остао упоран, па је након годину дана 1858. објавио своју прву песму у Седмици.15)16) Права и докторат из права завршио је на Пештанском универзитету. Завршио је права 1864, а докторирао 1866.17) У Пешти је био један од најагилнијих чланова друштва Преодница.18)

Уједињена омладина српска

Службовање је почео исте године као гимназијски наставник на српској гимназији у Новом Саду. Ту је предавао српскохрватски и немачки језик и ботанику.19) Већ 1867. престао је да ради као професор и посветио се политици и поезији. Постао је омладински агитатор залажући се за национално ослобођење. Уједињена омладина српска основана је 1866. на скупштини у Новом Саду. Лаза Костић је постао истакнути члан удружења, а касније и један од вођа. Током 1866. отишао је на тајну мисију у Минхен.20) Прешао је онда у општинску службу и постао је велики бележник новосадског магистрата, уз Светозара Милетића као градског начелника.21) Од 1869 до 1872. радио је као председник варошког суда у истом магистрату.22) Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бавио књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Када је 1871. престала да постоји Уједињена омладина српска обновљене су идеје Лазе Костића и Светозара Милетићем да се оснивају српска гимнастичка друштва по узору на пруска друштва.23) Омладинску активност су преселили у Црну Гору. Током 1871. био је заједно са Мишом Димитријевићем председник годишњег омладинског збора, па су отишли на Цетиње на крштење црногорског престолонаследника.24)25) Тада су заједно са Машом Врбицом планирали да карбонарском завером спроведу ослобођење и уједињење српства.26) Учествовао је 1871. у оснивању тајне Дружине за уједињење и ослобођење српско.27) Више пута одлазио је по жељи Црне Горе и састајао се са српским намесницима Миливојем Блазнавчем и Јованом Ристићем, покушавајући да их наговоре на савез са Црном Гором и евентуални рат са Турском.28) Мађарска полиција је налетела на шифрирано писмо, па је ухапсила Јована Павловића и Лазу Костића, али пошто нису могли да дешифрирају пустили су их.29)

Двапут је завршио у затвору: први пут 1869.30) због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут 1872.31) због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је 1873. изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Ишао је 1875. на Цетиње због организације омладине, али је морао отићи у Беч не могавши се вратити у Војводину.32) У Бечу је развио велику пропаганду у њемачкој, француској и руској журналистици за ослобођење српског народа.33) Изабран је у Шајкашкој 1873. за посланика у угарском Сабору и ту је заједно са Милетићем радио до 1876.34) Када Милетић није био изабран 1875. за посланика Лаза Костић му је уступио свој мандат.35) Кад је Светозар Милетић затворен, био је затворен и Лаза Костић под оптужбом да је врбовао добровољце за рат.36) Српска народна слободоумна странка била је забрањена, а Костић је након пуштања из притвора прешао у Србију.37)

У Србији и Црној Гори

Током српско-турских ратова слао је извештаје из Цетиња и Беча.38) На Берлинском конгресу 1878. био је секретар Јована Ристића.39) Ристићева влада га је 1880. именовала за секретара посланства у Петрограду, али 1880. по паду ове либералне владе био је отпуштен.40) Од 1881. до 1883. уређивао је Српску независност, лист Либералне странке.41) Писао је много чланака, у којима је критиковао политику краља Милана.42) Посебно је критиковао напредњачку владу и кнеза Милана због Бонтуове афере и због пропасти Бонтуове Генералне уније, као догађаја у вези са градњом српских железница.43) Осуђен је 1882. на три месеца затвора због увреде владе и још два месеца због увреде краља.44) Након избијања Тимочке буне прешао је 1883. у Земун, па онда у Суботицу.45) Онда је 1884. отишао на Цетиње, где је уређивао службени лист Глас Црногораца (1884—1891), а поред тога уређивао је Црногорку и Зету. Ту је дошао у сукоб с кнезом Николом па се 1891. вратио у Војводину.46)

Ленка Дунђерски

Остатак живота је провео релативно мирно. Живио је неко време у Новом Саду и Сомбору, а дуже у манастиру Крушедол (1891—1895).47) У Крушедолу је преводио Шекспировог Краља Лира и Ричарда III, као и Дернбурургове Пандекте.48) Сусрео је 1891. Ленку Дунђерски, лепу и веома образовану ћерку његовога богатога кума Лазара Дунђерскога.49) Био је очаран Ленком, која је говорила четири језика и показивала склоност сликарству, музици и позоришту.50) Међутим због велике разлике у годинама (скоро тридесет година) радило се о недозвољеној љубави.51) Због тога је девојку 1895. препоручио у једном писму Николи Тесли.52) Лаза се 1895. оженио богатом Јулијаном Паланачки, која је у тај брак ушла насупрот жељама своје мајке.53) Чим се вратио са свадбеног путовања до Венеције посвађао се са својом таштом, па је из Сомбора отишао у Крушедол.54) У манастиру Крушедол провео је годину дана. У то време умрла је његова обожавана Ленка Дунђерски, за којом је много туговао и испевао јој је једну од најлепших песама српског љубавног песништва Santa Maria della Salute.55) У Сомбор се вратио ујесен 1896. и у њему се стално настанио. Умро је 1910. године у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору.

Књижевни и политички рад

Као политички човек и јавни радник Костић је од краја педесетих до осамдесетих година 19. вијека вршио снажан утицај на српско друштво свога времена.56) Био је један од оснивача „Преоднице“ у Пешти из које су касније изашли први Омладинци, сарадници Светозара Милетића и најбољи књижевници романтизма.57) Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Иако највише песник одржао је многа предавања и говоре о националној идеологији („Српско Еванђеље“, „Основа за српску Дивину Комедију“ (1867)).58) Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Као политичар је био националист и либерал, жестоки противник конзервативаца, клерикализма, династичара и бирократије.59) Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље,60) па је и то у неким круговима био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао је најпознатији представник српског романтизма. Заједно са Ђуром Јакшићем био је први представник српске романтичарске трагедије.61) Написао је око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси.

Значајна дела

Драме:

„Максим Црнојевић“, (написана 1863, објављена 1868)
„Пера Сегединац“ (1882) и
„Ускокова љуба“ или „Гордана“ (1890);
Естетичка расправа:

„Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме“ (1880),
Философски трактат:

„Основно начело, Критички увод у општу философију“ (1884),
Велика монографија:

„О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу“ (1902).
Уз то је написао већег броја чланака полемичког карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“ (1862), „Махараџа“ (1861), „Мученица“ (1863)). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“.

Владао је српским, немачким, грчким, латинским, руским и мађарским језиком.62) Написао је и аутобиографију – Дневник Л. Костића.