Никола Дошеновић Дошен (Почитељ, Госпић 1857 - Велики Бечкерек, Банат 30, јул 1929), песник. Рођен је у породици православног свештеника. Отац Петар био је прота у Почитељу, а мајка му потиче из чувене породице Медаковић. Право је завршио на Универзитету у Загребу. Као судија истицао се праведношћу. Био је велики српски национални радник, због чега је стекао епитет "Српски судија". По сајмовима и скуповима у Лици, Кордуну и Банији, уз гусле, опевавао је славу и јунаке нашег народа и прорицао да "стара слава мора једног дана уродити и новом". Прогањан од аустроугарских власти, као несаломљиви интелигентни српски родољуб и активни судија, стално је премештан, а у изборима под Куенеовим режимом јавно се изјашњавао за опозицију. Упркос свему стекао је велики углед, па је својевремено био један о седам касационих судија у Загребу.

Никола Дошеновић био је и песник. Своје прве песме није ни бележио, писао ни штампао, већ их је остављао путем живе речи народу, тако да су се још за његова живота певале као народне. Добро је познавао народну позију, знао многе песме наизуст, неке преправљао и допуњавао и сам певао песме у нарондом духу. У поезији је следио Бранка Радичевића и Ђуру Јакшића. Био је диван лирик и родољубни песник, народни песник. Своје песме почео је да објављује тек као пензионер. Био је омиљен и најпознатији сарадник часописа "Српско Косово" које је излазило у Косовској Митровици (од 1920. до 1924.) и Скопљу (од 1924, до 1934.). Неки од ондашњих књижевних критичара су веома похвално писали о поезији овог "неимара из Српске Вендеје из Лике". Неколико година после пензионисања, прешао је из Загреба у Банат код својих синова, Мирка и Војислава, иначе доктора који су живели у Великом Бечкереку. Песме је писао до краја живота и највећи број објавио у "Српском Косову".

Познате су његове пјесме: Незнани јунак, Братска слога, Косовка дјевојка, Соколима царског Скопља, Панславизму, и многе друге. Умро је у Великом Бечкереку гдје је и сахрањен.

Лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Сремски Карловцима 18. јула 1895 до 30. јуна 1914. До краја 1911. године излази четири пута месечно, а од 1911. године два пута месечно.Власник и уредник лист био је Павле Марковић Адамов од 1895. године до 1907. године. Уредници су након њега били и Милан Будисављевић, Драгутин Илић и Душан Котур.