Петар Кочић био је српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.

Одрастао је у патријархалној породичној задрузи под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се замонашио. Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је Велику гимназију у Сарајеву, али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у Првој београдској гимназији. Студирао је на Бечком универзитету од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу, одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У Босни и Херцеговини је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист Отаџбина. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика Босанско-херцеговачког сабора, али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак Првог светског рата и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из тузланског затвора: "У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех".

Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: "С планине и испод планине" (1902), "С планине и испод планине" (1904) и "С планине и испод планине" (1905), као и драмску сатиру "Јазавац пред судом" (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали "Јауци са Змијања" (1910) и "Суданија" (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови Крајишника, горштачки понос и пркос, народни морал, традиционално родољубље, побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде Кочићево перо и Кочићева књига, Театар фест и културна манифестација Кочићев збор, док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 конвертабилних марака и грбу Бање Луке, где се налази заједно са баном Светиславом Милосављевићем.

Преглед Кочићевог стваралаштва
Преглед обухвата само Кочићеве књижевноуметничке текстове. У загради је дата година када је текст по први пут појединачно објављен било у књизи или у часопису.

Збирке приповедака

С планине и испод планине (1902)
С планине и испод планине (1904)
С планине и испод планине (1905)
Јауци са Змијања (1905)

Лирске песме

Поноћни звуци (1897-98)
Пролетни звуци (1897-98)
(Спустивши главу на моје груди) (1899)
(Ја те љубим дивни створе) (1899)
Пошљедња суза (1899)
Бар тад хоће л' (1900)
Поточић (1901)
(У одбљеску бл'једих зв'језда) (1901)

Лирска проза и лирске приповетке

Јелике и оморике (1903)
Кроз маглу (1903)
Кроз свјетлост (1903)
У магли (1904)
Пјесма младости (1904)
Јајце (1904)
Тежак (1907)
Молитва (1907)
Тавновање (1907)
Жалобитна пјесма (1909)
Кмети (1911)
Слободи (1912)

Приповетке

Туба (1901)
Ђурини записи (1901)
Мргуда (1902)
Зулум Симеуна Ђака (1902)
Јаблан (1902)
Гроб Слатке Душе (1902)
Код Марканова точка (1902)
Истинити зулум Симеуна Ђака (1902)
Мрачајски прото (1903)
Јуре Пилиграп (1903)
Са збора (1904)
Из староставне књиге Симеуна Ђака (1904)
Мејдан Симеуна Ђака (1904)
Моји познаници (1904)
Ракијо, мајко (1904)
Тајна невоља Смаје Субаше (1904)
Просјаци (1904)
Илица Одалица и Лазица Вуцалица (1904)
Чврко (1905)
Папакало (1905)
Кроз Мећаву (1907)
Вуков гај (1909)
Змијање (1910)
Ђе је мама (непознато)

Драмске сатире

Јазавац пред судом (1904)
Суданија (1910)