Душан Котур био је музички педагог, композитор и писац.

После завршене гимназије у Новом Саду и Богословије у Сремским Карловцима дипломирао композицију на Конзерваторијуму у Прагу.
Као први редовни наставник музике у Сремским Карловцима и хоровођа гимназијског и богословског хора, веома је много допринео подизању музичке културе у Војводини. Као одличан познавалац црквене музике, своје је духовне композиције заснивао на традиционалном карловачком појању, не удаљујући се много од оригинала. Компоновао је и световне хорске композиције. Веома је живо било његово учешће у часопису Бранково коло у којем је, поред непосредног помагања у уређивању и администрацији, објавио велик број својих критика, бележака и чланака о савременим српским композиторима и о чешким културним питањима.

Милутин Ускоковић био је српски књижевник, правник, доктор наука. Основну школу је завршио у Ужицу, а гимназију у Београду. Студирао је права у Београду. У Женеви је 1910. одбранио дисертацију о царинској унији и међународном праву и стекао титулу доктора правних наука. Запослио се 1906. у Царинској управи у Београду, а 1907. је постављен за дипломатског службеника у Српском конзулату у Скопљу. Радио је као секретар у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1914. у трговинском инспекторату Министарства народне привреде у Скопљу. Повлачећи се испред бугарске војске из Скопља , стигао је преко Приштине у Куршумлију. Потресен трагедијом свога народа 1915. године извршио је самоубиство. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео Милутин Ускоковић.

Књижевни рад

Писао је цртице, приповетке и романе. Био је сарадник и члан редакције Политике од њеног оснивања 1904. Књижевне текстове је објављивао у часописима: Савременик, Дело, Нова искра, Српски књижевни гласник, Самоуправа, Штампа, Словенски југ, Српска домаја, Бранково коло, Београдске новине, Грађанин, Босанска вила, Цариградски гласник, Венац, Вардар, Летопис Матице српске и др. У часопису Südslawische Revue објавио је 1912. године прилог о новопазарском санџаку. Његов лирски темперамент био је испуњен приличном дозом сентименталности. Припадао је генерацији младих српских писаца који су почетком XX века смело напуштали традиције српске реалистичке прозе и угледали се на модерну европску литературу. Сматран је представником тзв. београдског друштвеног романа. Улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осетна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света. Најзначајнији је писац кога је Ужице имало до Првог светског рата.

Политичко деловање

Учествовао је у организовању Мале конференције југословенских књижевника и уметника, Првог ђачког југословенског конгреса у Београду и Прве југословенске уметничке изложбе. Залагао се за конфедерацију југословенских држава. На конференцији југословенских студената у Софији 1906. године поднео је реферат Балканска конфедерација и југословенска заједница.

Дела

Под животом : цртице, песме у прози, песме, чланци о књижевности, Београд, 1905.
Vitae fragmenta, Мостар,1908
Дошљаци, Београд, 1910
Кад руже цветају, Београд, 1912
Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910
Чедомир Илић, Београд, 1914
Дела, Београд, 1932
Успут, Београд, Ужице, 1978

Награда
За роман "Дошљаци" добио је Награду Српске књижевне задруге 1909. године.