Подручје идентификације
Сигнатура
Р 699/II/1/1/1
Наслов
Сергеј Смирнов, Александру Белићу
Датум(и)
- 1935-01-09 (Стварање)
Ниво описа
Јединица
Обим и носач записа
1 лист; 29х23 cm
Подручје контекста
Назив/Име ствараоца архивске грађе
(1877-1958)
Биографија
Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.
Назив/Име ствараоца архивске грађе
(1876-1960)
Биографија
Српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству. Основну школу и Прву београдску гимназију завршио је у Београду. Студије филологије започео је у Београду 1894. године, а наставио на универзитетима у Москви и Одеси. По завршетку студија позван је да остане на катедри на лингвистику и филологију Московског универзитета, међутим он се вратио у Београд где је 1899. постављен за доцента Велике школе. Једну годину је провео на усавршавању у Немачкој на Универзитету у Лајпцигу, где је написао и 1900. године одбранио докторску дисертацију о словенским суфиксима за умањивање и увећавање. Дисертација му је штампана на немачком језику у два дела (1901. и 1904) Пошто је најпре изабран за ванредног професора, 1906. је изабран за редовног професора Београдског универзитета и то српскохрватског језика, словенске филологије и лингвистике, што је предавао дуги низ година. Основао је 1905. часопис „Српски дијалектолошки зборник“ у издању Српске краљевске академије, који је под његовом редакцијом излазио преко 50 година. Током 1916. године, заједно са Станојем Станојевићем, боравио је у Русији лобирајући за интересе Краљевине Србије. Писао је научне студије о српскохрватском језику, о његовим дијалектима и историји. Многи радови које је објављивао посвећени су граматичким студијама словенских језика. Био је оснивач а потом и уредник часописа „Јужнословенски филолог“ и „Наш језик“. Био је главни и одговорни уредник при издавању првих томова „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика“. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 4. фебруара 1905, а њен редовни члан 3. фебруара 1906. Његова приступна беседа у академију имала је назив „Основне црте историјског развитка српског језика“. Био је ректор Београдског универзитета академске 1933/34 године. Председник Српске краљевске академије постао је 1937, наследивши на том месту Богдана Гавриловића. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. Један је од потписника Новосадског договора 1954. године. Био је члан неколико академија наука: југословенске, словачке, чешке, пољске, бугарске, баварске. Био је члан научних друштава у Лавову, Прагу и Данског краљевског друштва. Затим почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ и Универзитета у Глазгову.
Институција
Историјат фонда
Подручје садржаја и структуре
Оквир и садржај
О научним истраживањима око Дечанске повеље и друго.
Вредновање, излучивање и рокови чувања
Чување је неограничено и не планира се излучивање.
Допуне
Не очекују се допуне.
Систем сређивања
Подручје услова приступа и коришћења
Услови приступа
Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.
Услови умножавања
У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.
Језик грађе
- Руски
Писмо грађе
- Ћирилица