Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Реорганизацијом Управе фондова, 1922. године, настала је Државна хипотекарна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иначе, Управа фондова је основана 16.8.1862. са задатком да управља и рукује јавним капиталима и фондовима. Законом од 8.7.1898. Управа фондова је поред депозитне постала и државна хипотекарна кредитна установа. Током Првог светског рата Управа фондова Краљевине Србије поделила је судбину српске владе и осталих државних органа. Заједно са њима повукла се на Крф, где је априла 1916. основана Крфска канцеларија Управе фондова. Она је као одсек Министаства финансија, односно Министарства народне привреде, пословала у ограниченом обиму као депозитна установа и помоћна државна благајна. Убрзо после пробоја Солунског фронта, Управа фондова је поново успостављена као самостална установа.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца дошло је до промене у стварној и територијалној надлежности Управе фондова које су прво регулисане Законом од 21.8.1920. и Привременом Уредбом од 12.8.1920. Законом је проширен делокруг послова Управе фондова и она је постала хипотекарна установа мешовитог типа. Уредбом је Управи фондова и законским путем дат назив Управа фондова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, проширена надлежност са подручја бивше Краљевине Србије на целу територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и регулисана унутрашња и територијална организација. Законом од 30.3.1922. Управа фондова је променила назив у Државна хипотекарна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одређено седиште, утврђен статус, надлежност и структура.
Законом из 1922. Банка је постала мешовит тип хипотекарног кредитног завода који је обављао троструку функцију: одобравао дуготрајне зајмове, руковао фондовима и капиталима јавних установа и вршио текуће банкарске послове. Државна хипотекарна банка је имала статус државне банке, што је било истакнуто у њеном називу. Банка је, у складу са променом назива државе 1929. године, променила назив у Државна хипотекарна банка Краљевине Југославије.
Нападом Немачке на Краљевину Југославију априла 1941. отпочео је други период у раду Државне хипотекарне банке. После Априлског рата централа Државне хипотекарне банке наставила је са пословањем 2.5.1941. године. Управни одбор је 25.2.1942. године донео Решење да Банка „продужи пословање под тадашњим називом (ДХБ) с тим да се дотадашње њене јединице изван територије војног заповедника у Србији третирају као банчини филијали у иностранству“. Поред територијалне поделе, окупатори су покушали да спроведу и имовинско-правну деобу Банке, до које није дошло због многих спорних питања и развоја ратне ситуације.
Трећи период у пословању Банке наступио је после ослобођења Београда 20.10.1944. и доласка нове власти. Државна хипотекарна банка је наставила пословање у измењеним условима, односно у новом друштвено-политичком систему и на основу нових законских прописа. Законом од 26.10.1945. Банка је постала завод за кредитирање дугорочних инвестиција и одређена за централни банкарски завод који је прикупљао сва дугорочна средства као и она која имају подобност дугорочности.
У складу са законом да прикупља новчана средства првенствено у циљу дугорочног инвестиционог кредитирања, Државна хипотекарна банка је, 21.8.1946, променила назив у Државна хипотекарна банка ФНРЈ.