Гимназију је завршио у Београду. Историјско-филолошке студије на Великој школи. Учествовао је као добровољац у српско-турском рату (1876-1878) и био је средњошколски професор у новоослобођеним крајевима Србије, у Нишу и Пироту (1879-1902). У Београд је премештен у зрелим годинама где је развио своју књижевну делатност. Члан Српске академије наука постао је 1906. исте године је и умро од изненадне болести.

Књижевну каријеру почео јењ писањем историјских приповедака са коришћењем мотива из усмене предаје. Међутим, убрзо се окренуо савременим темама. По своме методу био је реалиста са апсолутним усвајањем "поезије чињеница": готово цела његова књижевност настала је полазећи од конкретног животног податка, од онога што је виђено, проверено, забележено. Сремац је неговао хуморно сликање стварности са зразитим језичким талентом за асимилацију. Тако је Ниш, србијанску паланку - Ужице, Власотинце - и Београд, и поред велике разлике у социјалној структури и облицима живота, осветљавао у огледалу присног познавања. Роман "Поп Ћира и поп Спира" (1898) представља широку панораму војвођанских нарави. С друге стране, у делима као што су "Ивкова слава" (1895) и "Зона Замфирова" (1903) представио је карактере и нарави нишког краја и југа Србије. Ту је Ниш на прекретници векова, у сусрету старог и новог, полуфеудалног турског и модерног европског друштвеног поретка. Занимљива је његова рпиповетка "Вукадин" (1896), сатирична анатомија каријере једног безобзирног аривисте. Од важнијих прозних дела, ту су приповетке "Кир Герас" (1903), прича о историји српске трговачке чаршије у временском сукобу двеју епоха. Сремчеве антологијске приповетке такође су "Ибиш-ага", "Чича Јордан", "Чесна старина", "Аца Грозница"...