Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Слависта, истраживач Душановог законодавства, богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву.
Отац Василиј Фјодорович Соловјев био је судија апелационог суда у Варшави, где је Александар провео детињство и стекао основно и средње образовање. 1912. дипломирао је правне науке на Универзитету у Варшави, 1914. је постао доцент. Потом одлази у Москву за асистента. 1915. завршио је Историјско-филолошки факултет. Припремао је и докторску дисертацију о екстрадицији криминалаца између Пољске и Русије, коју није стигао да одбрани и која је изгубљена.
После Октобарске револуције прихватио је позив Теодора Тарановског да дође у Београд. Ту је предавао на Правном факултету. Почео је да спрема нову докторску дисертацију о законодавству цара Стефана Душана и одбранио је 1928. На факултету је предавао Историју средњовековног српског права. 1930. изабран је за ванредног, а 1935. за редовног професора универзитета, али је чекао до 1937. да избор буде потврђен.
Године 1925. оженио се Наталијом Рајевском, која је такође била руска емигранткиња. Добили су најпре једну ћерку која је умрла као беба и сахрањена на Новом гробљу у Београду, а 1933. су добили и сина Александра. Били су спријатељени са професором Георгијем Острогорским, са којим су живели у истој улици.
После Другог светског рата као неподобан није смео више да предаје на Београдском универзитету. Позвали су га на Правни факултет у Сарајеву, где је изабран за декана. Ухапшен је 1949. после резолуције Информбироа, под сумњом да је од делегације правника из Бугарске примио текст ове резолуције. Ухапшена је и његова супруга Наталија. Истрага је у Сарајеву трајала шест месеци. Потом је отеран у затвор у Сремску Митровицу где је провео скоро годину дана без суђења. Његова супруга је после шест месеци истраге пуштена на слободу услед недостатка доказа, а за то време њихов малолетни син Александар био је сам. Соловјев је 1951. године осуђен на 18 месеци затвора, колико је већ био издржао. Приликом суђења позвао се на официрску реч официра који га је саслушавао и коме је признао да је примио текст резолуције, али да га је одмах и уништио због могућих проблема.
После тог суђења добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Отишао је са породицом у Женеву. Након много компликација 1955. године бива изабран за професора словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви. 1961. године наслеђује проф. Карцевског на катедри за словенску књижевност и постаје професор honoris causa.
1960—1962. у Лозани објављује француске преводе сабраних дела Достојевског и Толстоја.
Бавио се хералдиком и 1967. био је примљен у међународну академију за хералдику (Académie internationale d'héraldique). Био је један од најзначајнијих познавалаца хералдике Јужних Словена. Објављивао је радове о византијској и словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу српског грба.