Подручје идентификације
Врста ентитета
Особа
Званични облик назива/имена
Соловьёв, Александр Васильевич
Упоредни облик(ци) назива/имена
- Соловјев, Александар Васиљевич
- Solovjev, Aleksandar Vasiljevič
- Solov'ёv, Aleksandr Vasil'evič
Стандардизована форма(е) назива/имена према другим правилима.
Други облик(ци) назива/имена
Идентификатори за правна лица
Подручје описа
Датуми постојања
1890-1971
Историјат
Слависта, истраживач Душановог законодавства, богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву.
Отац Василиј Фјодорович Соловјев био је судија апелационог суда у Варшави, где је Александар провео детињство и стекао основно и средње образовање. 1912. дипломирао је правне науке на Универзитету у Варшави, 1914. је постао доцент. Потом одлази у Москву за асистента. 1915. завршио је Историјско-филолошки факултет. Припремао је и докторску дисертацију о екстрадицији криминалаца између Пољске и Русије, коју није стигао да одбрани и која је изгубљена.
После Октобарске револуције прихватио је позив Теодора Тарановског да дође у Београд. Ту је предавао на Правном факултету. Почео је да спрема нову докторску дисертацију о законодавству цара Стефана Душана и одбранио је 1928. На факултету је предавао Историју средњовековног српског права. 1930. изабран је за ванредног, а 1935. за редовног професора универзитета, али је чекао до 1937. да избор буде потврђен.
Године 1925. оженио се Наталијом Рајевском, која је такође била руска емигранткиња. Добили су најпре једну ћерку која је умрла као беба и сахрањена на Новом гробљу у Београду, а 1933. су добили и сина Александра. Били су спријатељени са професором Георгијем Острогорским, са којим су живели у истој улици.
После Другог светског рата као неподобан није смео више да предаје на Београдском универзитету. Позвали су га на Правни факултет у Сарајеву, где је изабран за декана. Ухапшен је 1949. после резолуције Информбироа, под сумњом да је од делегације правника из Бугарске примио текст ове резолуције. Ухапшена је и његова супруга Наталија. Истрага је у Сарајеву трајала шест месеци. Потом је отеран у затвор у Сремску Митровицу где је провео скоро годину дана без суђења. Његова супруга је после шест месеци истраге пуштена на слободу услед недостатка доказа, а за то време њихов малолетни син Александар био је сам. Соловјев је 1951. године осуђен на 18 месеци затвора, колико је већ био издржао. Приликом суђења позвао се на официрску реч официра који га је саслушавао и коме је признао да је примио текст резолуције, али да га је одмах и уништио због могућих проблема.
После тог суђења добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Отишао је са породицом у Женеву. Након много компликација 1955. године бива изабран за професора словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви. 1961. године наслеђује проф. Карцевског на катедри за словенску књижевност и постаје професор honoris causa.
1960—1962. у Лозани објављује француске преводе сабраних дела Достојевског и Толстоја.
Бавио се хералдиком и 1967. био је примљен у међународну академију за хералдику (Académie internationale d'héraldique). Био је један од најзначајнијих познавалаца хералдике Јужних Словена. Објављивао је радове о византијској и словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу српског грба.
Отац Василиј Фјодорович Соловјев био је судија апелационог суда у Варшави, где је Александар провео детињство и стекао основно и средње образовање. 1912. дипломирао је правне науке на Универзитету у Варшави, 1914. је постао доцент. Потом одлази у Москву за асистента. 1915. завршио је Историјско-филолошки факултет. Припремао је и докторску дисертацију о екстрадицији криминалаца између Пољске и Русије, коју није стигао да одбрани и која је изгубљена.
После Октобарске револуције прихватио је позив Теодора Тарановског да дође у Београд. Ту је предавао на Правном факултету. Почео је да спрема нову докторску дисертацију о законодавству цара Стефана Душана и одбранио је 1928. На факултету је предавао Историју средњовековног српског права. 1930. изабран је за ванредног, а 1935. за редовног професора универзитета, али је чекао до 1937. да избор буде потврђен.
Године 1925. оженио се Наталијом Рајевском, која је такође била руска емигранткиња. Добили су најпре једну ћерку која је умрла као беба и сахрањена на Новом гробљу у Београду, а 1933. су добили и сина Александра. Били су спријатељени са професором Георгијем Острогорским, са којим су живели у истој улици.
После Другог светског рата као неподобан није смео више да предаје на Београдском универзитету. Позвали су га на Правни факултет у Сарајеву, где је изабран за декана. Ухапшен је 1949. после резолуције Информбироа, под сумњом да је од делегације правника из Бугарске примио текст ове резолуције. Ухапшена је и његова супруга Наталија. Истрага је у Сарајеву трајала шест месеци. Потом је отеран у затвор у Сремску Митровицу где је провео скоро годину дана без суђења. Његова супруга је после шест месеци истраге пуштена на слободу услед недостатка доказа, а за то време њихов малолетни син Александар био је сам. Соловјев је 1951. године осуђен на 18 месеци затвора, колико је већ био издржао. Приликом суђења позвао се на официрску реч официра који га је саслушавао и коме је признао да је примио текст резолуције, али да га је одмах и уништио због могућих проблема.
После тог суђења добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Отишао је са породицом у Женеву. Након много компликација 1955. године бива изабран за професора словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви. 1961. године наслеђује проф. Карцевског на катедри за словенску књижевност и постаје професор honoris causa.
1960—1962. у Лозани објављује француске преводе сабраних дела Достојевског и Толстоја.
Бавио се хералдиком и 1967. био је примљен у међународну академију за хералдику (Académie internationale d'héraldique). Био је један од најзначајнијих познавалаца хералдике Јужних Словена. Објављивао је радове о византијској и словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу српског грба.
Места
Калиш, Пољска, рођен 18.09. 1890.
Женева, Швајцарска, умро 15. 01. 1971.
Женева, Швајцарска, умро 15. 01. 1971.
Правни статус
Функције, занимања и активности
Надлежности/извори овлаштења
Унутрашња структура/генеалогија
Општи контекст
Подручје веза/односа
Подручје приступних тачака.
Подручје контроле
Идентификатор нормативног записа
Идентификатор установе
Правила и/или прописи употребљени
Статус
Нацрт
Ниво детаљности
Минимални
Датуми креирања, измене или брисања
6. 07. 2018.
Језик(ци)
- Српски
Писмо(а)
- Ћирилица
Напомене о одржавању
1907р103