Српски државник, правник, дипломата, министар и политичар.
Основну школу учио је у родном месту. 1841. је прешао на школовање у Београд, где је уписао Гимназију. Као ђак Лицеја (од 1846) учествовао је у оснивању Дружине младежи српске 1847. године. Као државни питомац студирао је права у Хајделбергу и Паризу, где је докторирао 1854. године. Због критичких опаски на рачун власти у Србији у брошури "Slaves du Sud ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares, Paris, 1853, коју је написао са Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипендију, те се вратио у земљу. У новембру 1853. поново је отишао у Париз и довршио студије.
По повратку у Србију укључио се у круг либерала, у коме су били и Милован Јанковић, Алимпије Васиљевић, Јован Бошковић, Владимир Јовановић и други. Сматран је њиховим интелектуалним вођом. Од 1854. до 1859. радио је као државни чиновник. Као секретар Светоандрејске скупштине 1858. године, играо је значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем. Тада је, захваљујући њему, изгласан и Први закон о народној скупштини. Био је помоћник министра унутрашњих дела и правде 1859—1860. године, када је постао и министар правде у првој влади кнеза Михаила, али је убрзо, као и сви либерали, пао у немилост и пребачен за судију Великог суда. Осуђен је 1864. године, као и друге судије, на три године затвора и лишавање грађанске части, а поводом ослобађајуће пресуде у Мајсторовићевој афери; помилован је следеће године.
6. августа 1867, на Другој скупштини која је одржана у Београду, изабран је за председника Уједињене омладине српске. 1869. постао је димпломатски представник у Цариграду и члан Државног савета. Грујићу је припала част да примерак Устава изгласаног 1869. без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши. Политички утицај Грујића је ових година опао пошто је Јован Ристић преузео вођство либералне групације. Постао је министар унутрашњих дела 1875. и министар правде у Акционом министарству 1875. године, које је водило са Турском 1876—1878. године. У периоду 1880-1892. је био посланик у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу.

Рођен је 06. децембра 1845. године у Зајечару у трговачкој породици. Основну и средњу школу завршио је у Зајечару, да би 1866. године уписао Технички факултет Велике школе. Већ 1868. године као државни стипендиста упућен је на школовање на Политехничку школу у Цирих. У Швајцарској је ушао у интелектуални круг око Светозара Марковића где су били још и Пера Тодоровић, Пера Велимировић, Лазар Пачу, и др. и ту се упознао са идејама које ће касније постати основа Народне радиклане странке.
По повратку у земљу (1873) радио је као инжињер у Министарству грађевина.
Политичку каријеру почиње 1878. године избором за народног посланика. Већ 1881. године основана је Народна радиклана странка у којој Пашић заузима место председника Главног одбора. Међутим због Тимочке буне (1883) одлази у емиграцију у Бугарску из које ће се вратити тек по абдикацији краља Милана 1889. године. По повратку у земљу у којој је радикалана странка представљала најснажнију политичку партију добија место председника Народне скупштине и од тада ће са мањим прекидима обављати назначајније државне функције у земљи све до смрти. На место председника владе изабран је први пут 1891. године, али је влада распуштена већ следеће године. Са повратком краља Милана Обреновића у земљу 1896 године избија сукоб Пашића и двојице краљева који ће кулминирати са Ивандањским атентатом 1899. године. После овог догађаја Пашићев утицај значајно слаби док је сама Народна радикална странка била подељена што ће касније довести до одвајања групе која ће формирати Самосталну радиклану странку.
Никола Пашић ће се вратити на најаважније државне функције тек после Мајског преврата 1903. године и доласком династије Карађорђевић на власт. У влади Саве Грујића преузео је Министарство иностраних послова (1904/6), да би убрзо потом преузео и место председника Владе (1904/5). Са мањим прекидом у време Анексионе кризе Никола Пашиће ће водити Владу Краљевине Србије све до 1918 године.