Рођен је у Београду 17. септембра 1839. године. Школовао се у родном граду, да би отишао на студије архитектуре на Политехничку академију у Карлсруе као државни питомац 1861. године. У Србију се врађа 1865. године по окончању студија и предаје техничке предмете на Реалној гимназији. Од 1875. године предаје на катедри грађевина на Великој школи, a од 1881 постаје и први професор археологије, као и управник (чувар) Народног музеја. Један је од оснивача Српског археолошког друштва 1883. године и његов први председник. Пензионисан је 1903. године.
Његово поље истраживања посебно је обухватало српске средњевековне цркве и манастире чиме су оне по први пут представњене како српској тако и међународној научној јавности. Донео је и прво синтетско представљање српске средњевековне архитектуре у којој је дефинисао три карактеристична раздобља и тиме отвори пут ка њеном научном истраживању. Поред средњевековних цркава бавио се и истраживањима у Виминацијуму. Због својих научних достигнуђа узима се за оснивача савремене археологије и историје уметности у Србији.
Поред научног рада био је активан у политичком животу као члан Радикалне странке, али је кроз чланство у низу удружења живо учестовао и у јавном и културном животу Краљевине Србије.
Умро је у Београду 09. септембра 1915. године.