• Obrenović, Milan

Милан I Обреновић био кнез (1868—1882) и први нововековни краљ Србије (1882—1889).

Будући српски краљ био je син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одвајања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустроугарску, односно европску сферу утицаја. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати значајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.

Преминуо је 11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.