Радник, један од организатора Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији и народни херој Југославије. Његов отац Никола, пореклом из Црне Горе, био је учесник Илинданског устанка, 1903. године. После слома устанка био је у заточеништву у Турској, а касније је отишао у Бугарску, где се оженио и створио породицу која се1914. преселила у Пећ, где је Бора завршио основну школу и шест разреда гимназије. Као млади радник, постаје члан СКОЈ-а 1932, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1933. године. Због револуционарне активности више пута је био хапшен и прогањан од стране полиције. После Априлског рата и окупација Краљевине Југославије, 1941. године, радио је на сређивању партијских организација и организовању оружане борбе на Косову и Метохији. Најпре је био члан Војног комитета, формираног при Обласном комитету КПЈ, а после хапшења Миладина Поповића, преузео је функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. По директиви Централног комитета КПЈ, успоставио је везе са албанским комунистима и помогао им у раду на организовању Комунистичке партије Албаније и Народноослободилачке борбе. Октобра 1941. године био је именован за политичког комесара Метохијског партизанског одреда, а октобра 1942. године за члана привременог Главног штаба партизанских одреда Косова и Метохије. Тада је покренуо, и до смрти уређивао, лист „Глас народа“, орган Окружног комитета КПЈ и Народноослободилачког покрета на Косову и Метохији. Априла 1943. године, заједно са Рамизом Садиком, боравио је у Ђаковици. Пошто је у то време Светозар Вукмановић Темпо, члан ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, дошао је у Призрен, Боро и Рамиз су му кренули у сусрет. На путу за Призрен, код села Ландовице упали су у заседу и у борби са италијанским фашистима и балистима рањени, ухваћени и стрељани у Призрену.

Народни херој, секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију током Другог светског рата. После рата обављао низ високих функција на покрајинском, републичком и савезном нивоу.