Историчар књижевности, књижевник и професор Универзитета у Београду. Пре Другог светског рата припадао комунистичком покрету, као и његов брат Милентије Поповић. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, 1939. године. Студирао је на Медицинском факултету у Београду и дипломирао на Филозофском факултету 1951. године. Био је службеник Просветног одељења ИНО Београда, секретар и члан редакције часописа „Младост“ и новинар у Радио Београду. Ухапшен по ИБ-у 16. октобра 1949. и спроведен на Голи оток, потом у Рудник „Крека“, да би 1. марта 1950. био пуштен на слободу. Од октобра 1950. ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић. Потом је (од 1955) асистент на Филозофском факултету. Докторира 1957. с тезом „Ђура Јакшић до 1868. године“. Од 1958. је научни сарадник на Катедри за југословенску књижевност Филолошког факултета, па ванредни професор за предмет Југословенска књижевност (1964) и редовни професор Нове југословенске књижевности (1971). Пензионисан је 1. новембра 1980. године. Његово капитално дело је Историја српске књижевности – романтизам I – III (1968—1972). Поред студија и есеја, у часописима је објављивао песме, приповетке, путописе и сатиричну прозу.