Писац, есејиста и преводилац. Рођен у Загребу, живео је у Београду од 1937. до 1992, када је прешао у Берлин. Написао је око 50 књига, као и неколико позоришних драма, које су са великим успехом игране у београдском Атељеу 212. У Београду је завршио Прву мушку гимназију и студирао филозофију. Уређивао је лист "Млада култура" 1952, ревију "Данас" 1961-1963, часопис "Рок" 1969-1970. Радио је као драматург и уметнички саветник у филмским предузећима "Славија", 1958-1959, и "Авала", 1962-1963. Сарађивао је на документарним филмовима, писао дијалог за игране филмове. Током боравка по Европи, поред целовитих књига објавио је више стотина текстова по новинама и часописима. За роман "Улога моје породице у светској револуцији" добио је за 1970. године (за 1969) НИН-ову награду за роман године. По том роману је снимљен и истоимени филм. Распад Југославије одвео је писца у добровољно изгнанство (најчешће борави у Ровињу и Берлину, док објављује у Хрватској).Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој.

Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.