Identity area
Reference code
Title
Date(s)
- 1920 - 1930 (Creation)
Level of description
Extent and medium
Context area
Name of creator
Biographical history
Name of creator
Biographical history
Анушка Мицић, рођ. Кон / Kohn (1894, Винковци, Аустроугарска – 1961, Београд, СФРЈ). Рођена је у винковачкој породици Кон. Њена мајка била је сестра загребачког индустријалца, утицајног пословног човек и добротвора Матије Фројнда (Freunda), власника творнице хартије "Липа Мил" и Фабрике цигаретног папира и туљака "Голуб". Као део шире породице, Анушка је свој живот између два рата, с једне стране, везала за послове прозводње и пласмана хартије, док је с друге, као интелектуалка и заговорница авангардних идеја, сву своју енергију уложила у трансформацију вишка добити у продукцију авангардног гласила Зенит (1921-1926), Библиотеке Зент, лифлета, плаката и разног пропагандног авангардног материјала који је био израз заједничке уметничке активности њене и њеног мужа Љубомира Мицића (1895–1971). Преводила је уметничке и програмске текстове авангарде са немачког и француског, али и са српско-хрватског на те језике. Водила је финансијске послове у Зениту, организовала је модеран вид адвертајзинга на страницама овог часописа, при чему је успела готово немогуће, да се у једном анархистичком гласилу оглашавају најуспешније привредне компаније у Краљевини СХС. Овај јединствени спој креативног и рекламног аспекта, као специфични допринос авангарде креативним индустријама у будућности, био је потпуно запостављен у ревалоризацији текстова и појединачних учинака актера историјске авангарде у Југославији, посебно када је било речи о учешћу жена у авангарди. Анушка Мицић је одиграла кључну улогу у опстанку часописа Зенит приликом пресељења редакције из Загреба за Београд 1923, где је наставио да излази све до децембра 1926. Након бега њеног мужа Љубомира Мицића у Француску, преко Ријеке, средином децембра 1926, Анушка је остала у Београду, где је наставила да води процес ликвидације београдске продајне експозитуре «Липа Мила», да шаље новац супругу у егзил, као и да води правне послове у судском процесу који се против Љубомира водио све до 1929. Такође, бринула се и о актерима зенитизма, који су се након слома нашли у невољи, пре свега о Бранку Ве Пољанском, Маријану Микцу и Владимиру Скерлу. Касније се придружила Љубомиру у париском егзилу али тек пошто је регулисала оставштину од родитеља, од које су њих двоје живели у Француској. Но и поред тога, остала је везана за ујакову породицу Фројнд, у чијем животу је, након повратка из Француске, али и повремено у ранијим годинама, активно учествовала све до Холокауста, када са југословенске позорнице нестају породице Фројнд и Кон. Њена узајамна преписка са супругом Љубомиром показује сву сложеност њеног односа са породицом, мужем, у настојању да реализује своје идеје. На основу ових сачуваних писама, која убухватају период од 1920. до 1960., могуће је пратити дивергенције авангардних идеја код супружника Мицић, њихове сусрете и разилажења у погледу постзенитистичких поетика.
Анушка Мицић објавила је мало текстова под својим именом или псеудонимом Нина Нај, којим се врло често служила и у приватној кореспонденцији са супругом. У ревији Дада Јок Бранка Ве Пољанског, објавила је песму "Јественик за ДаДу у петак" (1922). Такође, објавила је кратки текст "Уношење сахарске прашине и египатске ноћи на Балкан" у контексту радио-филма "Шими на гробљу Латинске четврти" ("Зенит", бр. 12, 1922). Поздравила је "Зенитов" јубилеј. ("Зенит", бр. 38, 1926). Академска критика која се бавила зенитизмом била је незаинтересована за рад ове изузетне жене, која је својом појавом у јавности, равноправним гласом са сарадницима "Зенита" као што су били Карел Тајге, Иван Гол, Владимир Татљин, Иља Еренбург и многи други, представљала јединствену југословенску промотерку женске еманципације, која је свој пандан у овом периоду могла имати у појавама Лили Брик и Клер Гол у контексту европске авангарде.
Анушка Мицић представљала је и мистичко средиште зенитизма. Хрватски сликар Вилко Гецан насликао је изванредни дендистички "Портрет Анушке Љубомира Мицића" (1921) који је био излаган на Прољетном салону у Загребу, као и на Првој Зенитовој међународној изложби нове уметности у Београду 1924. Немачки песник Франц Рихард Беренс посветио јој је песму под називом "Liebeserklärung an die Mеtаphysik" ("Зенит" бр. 22, 1923). Био је то покушај да се дочара метафизичка суштина љубави према зенитистичкој жени, али и жени уопште у контексту авангарде. Мицић је своја дела посвећивао Анушки као свом идеалу, што у животу, о чему сведочи њихова преписка, уопште није било тако. По узору на Мајаковског и његову поему "О томе", на чијој се корици појавила слика Лили Брик, Мицић је на корици свог романа "Rien sans amour" из 1935. објавио модерну фотографију Анушке у купаћем костиму са лоптом. Након Другог светског рата, Мицићеви су живели у тешкој немаштини. Анушка је умрла 1961, након чега почиње Мицићева фаза мистичне посвећености преминулој супрузи. Године 1962. објавио је поему "Requiem pour Anouchka - Gloire a Paris", која је објављена у антологији Odes a Paris. Један примерак ове антологије, отворен на страницу са његовом поемом, Мицић је изложио на Анушкином гробу, који је свакодневно посећивао до краја свог живота.
Name of creator
Biographical history
Name of creator
Biographical history
Archival history
Content and structure area
Scope and content
Appraisal, destruction and scheduling
Accruals
System of arrangement
Conditions of access and use area
Conditions governing access
Conditions governing reproduction
Language of material
- Serbian
Script of material
- Latin