Подручје идентификације
Сигнатура
Р 1289/31/2
Наслов
Признање у отаџбини... или -из савремене стварности-
Датум(и)
- 1953 - 1955 (Стварање)
Ниво описа
Јединица
Обим и носач записа
8 листова; 29х21 cm
Подручје контекста
Назив/Име ствараоца архивске грађе
(1895-1971)
Биографија
Рођен је у породици Петра и Марије Мицић, рођене Остојић. Основну школу завршио је у Глини. Школовање је наставио у Загребу, где је матурирао 1914. Четири године касније дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у истом граду. Мобилисан је у јесен 1915. да би касније био упућен у Галицију. Пошто је симулирао лудило, убрзо је враћен са фронта и затворен у Војну болницу у Самобору (1916-1917). Прву збирку поезије "Ритми мојих слутња" објавио је 1919. Годину дана касније објављује другу песничку збирку "Спас душе" са предговором Тина Ујевића. Исте године излази и његова експресионистичка драмска поема "Источни грех - Мистериј за безбожне људе чисте савести" за коју је илустрације урадио Вилко Гецан. У фебруару 1921., Мицић покреће "Зенит" - Интернационалну ревију за уметност и културу. Часопис излази са различитим поднасловима и форматом и местом издања. Загребачка фаза траје до 1923, закључно са бројем 24, када Мицић због једног провокативног текста о Стјепану Радићу, преноси редакцију у Београд. "Зенит" се одржао до 1926. године. Објављена су укупно 43 броја. Покрнеуо је Библиотеку "Зенит" (1921), основао је Галерију дела домаћих и иностраних модерних и авангардних уметника (1922), приредио је Међународну изложбу нове уметности (1924). Након забране "Зенита" у Београду 1926. под оптужбом за ширење комунистичке пропаганде и позивање грађанства да путем револуције промени друштвени поредак, Мицић је емигрирао у Француску, где је остао до 1936, објављујући романе са аутобиографском тематиком на француском језику. По повратку у Београд, Љубомир Мицић бива све више усмерен ка десници, тако да 25. маја 1940. објављује "Манифест србијанства" у свом ауторском књижевно-политичком часопису "Србијанство". Редакција се налазила у Његошевој улици бр. 69, у коме је живео са својом супругом Анушком Мицић, рођеном Кон. За време Другог светског рата и касније, није учествовао у јавном животу. Због његових десних скретања, Мицић је био прокажен од стране социјалистичких власти након рата. Живео је у гарсоњери у Улици проте Матеје 18. Током живота, имао је развијену преписку са значајним именима европске уметничке авангарде, али и са рођацима његове супруге у иностранству, захваљујући којима је живео, будући да је био без икаквих новчаних примања до краја живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, поред супруге Анушке. Нови талас интересовања за његов авангардни рад почео је касних шездесетих година, а заправо тек почетком осамдесетих, када је у Београду поставњена изложба "Зенит и авангарда двадесетих година" (Народни музеј, II-III, 1983). Ауторке изложбе биле су Ирина Суботић и Вида Голубовић.
Историјат фонда
Подручје садржаја и структуре
Оквир и садржај
Вредновање, излучивање и рокови чувања
Чување је неограничено и не планира се излучивање.
Допуне
Не очекују се допуне.
Систем сређивања
Подручје услова приступа и коришћења
Услови приступа
Грађа је доступна искључиво у читаоници Посебних фондова Народне библиотеке Србије.
Услови умножавања
У складу са Правилником о коришћењу библиотечке грађе Народне библиотеке Србије.
Језик грађе
- Српски
Писмо грађе
- Ћирилица