Књижевник и новинар. Завршио Филозоски одсек Велике школе у Београду. Кратко боравио у Швајцарској 1907. ради усавршавања. Члан проширене редакције "Политике од 12. 01. 1906. године.

Новинар, књижевник и преводилац. У Београду Филозофски факултет, а усавршавао се у Лајпцигу и Бечу. Радио је као префесор у Пожаревцу, Нишу и Београду, те као чиновник у Министарству шума и руда. Писац две књигр приповедака и преводилац са руског језика. Сарадник "Политике" од 12. 01. 1906. године.

Новинар и оснивач листа Политика. Рођен као најстарији син др Фрање Рибникара и Милице (рођ. Срнић), из Костајнице. Његова два брата били су Слободан и Дарко. Студирао је на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду од 1888. до 1892. године. После дипломирања наставио је студије у Француској и Немачкој. У Београд се враћа после Мајског преврата, 1903. године. Био је оснивач, 25. јануара 1904. године, дневног листа Политика и његов први уредник. Као резервни официр војске Краљевине Србије, учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Погинуо је у бици на Дрини 1914. године. на врху Соколске планине. Сахрањен је у порти цркве Успења Пресвете Богородице у Пецкој.

Бранислав Нушић био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је као новинар и дипломата.

Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: ”Госпођа министарка”, ”Народни посланик”, ”Сумњиво лице”, ”Ожалошћена породица” и ”Покојник”. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.

Милутин Ускоковић био је српски књижевник, правник, доктор наука. Основну школу је завршио у Ужицу, а гимназију у Београду. Студирао је права у Београду. У Женеви је 1910. одбранио дисертацију о царинској унији и међународном праву и стекао титулу доктора правних наука. Запослио се 1906. у Царинској управи у Београду, а 1907. је постављен за дипломатског службеника у Српском конзулату у Скопљу. Радио је као секретар у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1914. у трговинском инспекторату Министарства народне привреде у Скопљу. Повлачећи се испред бугарске војске из Скопља , стигао је преко Приштине у Куршумлију. Потресен трагедијом свога народа 1915. године извршио је самоубиство. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео Милутин Ускоковић.

Књижевни рад

Писао је цртице, приповетке и романе. Био је сарадник и члан редакције Политике од њеног оснивања 1904. Књижевне текстове је објављивао у часописима: Савременик, Дело, Нова искра, Српски књижевни гласник, Самоуправа, Штампа, Словенски југ, Српска домаја, Бранково коло, Београдске новине, Грађанин, Босанска вила, Цариградски гласник, Венац, Вардар, Летопис Матице српске и др. У часопису Südslawische Revue објавио је 1912. године прилог о новопазарском санџаку. Његов лирски темперамент био је испуњен приличном дозом сентименталности. Припадао је генерацији младих српских писаца који су почетком XX века смело напуштали традиције српске реалистичке прозе и угледали се на модерну европску литературу. Сматран је представником тзв. београдског друштвеног романа. Улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осетна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света. Најзначајнији је писац кога је Ужице имало до Првог светског рата.

Политичко деловање

Учествовао је у организовању Мале конференције југословенских књижевника и уметника, Првог ђачког југословенског конгреса у Београду и Прве југословенске уметничке изложбе. Залагао се за конфедерацију југословенских држава. На конференцији југословенских студената у Софији 1906. године поднео је реферат Балканска конфедерација и југословенска заједница.

Дела

Под животом : цртице, песме у прози, песме, чланци о књижевности, Београд, 1905.
Vitae fragmenta, Мостар,1908
Дошљаци, Београд, 1910
Кад руже цветају, Београд, 1912
Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910
Чедомир Илић, Београд, 1914
Дела, Београд, 1932
Успут, Београд, Ужице, 1978

Награда
За роман "Дошљаци" добио је Награду Српске књижевне задруге 1909. године.

Благајник, економ и административни дитектор "Политике"

Новинар и главни и одговорни уредник листа Политика. Рођен као најмлађи син др Фрање Рибникара и Милице (рођ. Срнић) из Костајнице. Његова два брата били су Слободан и Владислав. Школовао се у Свилајнцу и Београду. Дипломирао је право у Немачкој, у Берлину и у Јени. После очеве смрти, 1905. године, враћа се у Београд да помаже брату Владиславу у Политици. Рибникар је постао главни и одговорни уредник Политике, али је био и специјални дописник у Румунији током Сељачке буне 1907. и током Фридјунговог процеса у Бечу 1909. године. Као резервни официр српске војске, Рибникар је учествовао у Балканским и Првом светском рату. Током аустроугарске инвазије погинуо је у акцији од непријатељске гранате. Сахрањен је у порти цркве Светог Георгија у Белој Цркви.

Економиста, привредник, новинар, политичар и преводилац. Сарадник "Политике" од 1905. године. Бавио се пољопривредним и економским темама. Дипломирао је на економско-политичком одсеку Правног факултета у Београду. Од 1908. године је на Великој трговачкој школи у Берлину, где докторира 1910. године. Учесник балканских и Првог светског рата. Између ратова бавио се банкарством, осигурањем и издавањем економских часописа. Уочи Другог светског рата, постаје помоћник министра финансија у влади Драгише Цветковића. За време окупације сарађивао у часопису "Земља и рад", а после рата у "Политикином забавнику".

Новинар и дугогодишњи уредник листа „Политика”. После завршене гимназије у Чачку, У Београду дипломира Правни факултет. Од јуна 1904. године сарадник „Политике“. Био је учесник балканских и Првог светског рата. Током 1919. године био је члан делегације Краљевине Србије и њен шеф за штампу на Мировној конференцији у Паризу 1919. Од 1919. до 1941, био је уредник „Политике”. Члан и фисоки функционер Српског новинарског друштва. За време окупације је био директор „Новог Времена”, сарадник „Обнове” и других фашистичких листова, одржавао врло тесне везе са Немцима и био један од руководилаца Недићеве и немачке пропаганде, Војни суд га је ухапсио 24. октобра 1944. и према евиденцији Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. по кратком поступуку наредио смртну казну стрељањем, која је извршена у периоду између 26. октобра и 18. новембра 1944. године.

Германиста, професор и директор Друге београдске, данас Филолошке гимназије у Београду.. Члан редакције "Политике" од 1906.

Политика је дневни лист који излази у Србији више од једног века. Новине је покренуо Владислав Рибникар 25. јануара 1904. године у Београду, где је и данас седиште редакције листа. Политика излази свакодневно, са прекидима у Првом светском рату од 14. новембра до 21. децембра 1914. и од 23. септембра 1915. до 1. децембра 1919. као и у Другом светском рату од 6. априла 1941. до 28. октобра 1944. Политика још једном није изашла пред читаоце због штрајка у лето 1992. године када су се новинари успротивили намери државе да Политику претвори у јавно предузеће . Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара. Највећи забележени тираж Политике је био 25. децембра 1973. год - 634.000 примерака. Данас је Политика информативни дневни лист, политички дневник, са три издања а окренута је актуелним темама свакодневице у областима политике, економије, културе, спорта и забаве. Политика је дневник са дугом и богатом традицијом, која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институција у Србији. У својој дугогодишњој историји Политика је сарађивала са бројним значајним културним и научном ствараоцима. Најпознатији међу сарадницима Политике били су нобеловац Иво Андрић, доктор и универзитетски професор Милан Јовановић Батут српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и други. Своје текстове на страницама Политике имали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Културни додатак који излази од 1957. године. Политика излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.