Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Позоришни редитељ и бивши министар културе и информисања у Влади Републике Србије. Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта Атеље 212. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од децембра 2000. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008. до 14. марта 2011. Уметнички директор Књажевско-српског театра од 2011. године. Од 20. јула 2015. године до 15. јула 2019. године је обављао функцију уредника Културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије. Режирао је више од 20 представа у српским, босанским и грчким театрима. Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је Београдског фестивала игре. Аутор је драма Мој брат (Народно позориште Републике српске) 2010. и Ноћ у кафани Титаник (Књажевско-српски театар) 2011. године, као и бројних есеја о позоришту и литератури. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду.