Професор, књижевник, сарадник за науку листа Политика у пензији Коста Димитријевић рођен је 1933. године у Београду где се школовао и 1958. дипломирао на Филозофском факултету. У лексиконима је означен као приповедач, романсијер, есејист, ликовни критичар, драмски писац, путописац, док је највише запажено и од критике повољно оцењено његово стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника. Припадао групи писаца неосимболиста.
Током више од пола века књижевног стварања објавио 40 књига с тематиком из наше културно-историјске прошлости и савремености добивши низ истакнутих признања: Награда за животно дело УНС, Октобарска награда града Београда, плакета Народне библиотеке Србије, награда уметничког удружења Ђура Јакшић, плакете Бранислава Нушића, Милене Павловић Барили и др.
Најпре је сарађивао у омладинској штампи током школовања, а од 1960. новинар је ПУБ завода Југославија. Од 1963. до 1994. новинар је НИП "Политика" радећи у оквиру културне рубрике, да би у времену (не)подобности због критичког писања у брозовско-милошевићевском периоду скоро две деценије био онемогућаван у раду, забрањиван, премештан на лошија радна места, приморан да води дуге судске спорове, непрестано борећи се за истину и правду што најбоље сведоче његове књиге Време забрана (1991), Прљави Хаџи (1995) и Прогони писца (2002).
Од низа својих књига издвајају се Вожд Карађорђе (1971), Јунаци Српске трилогије говоре (1971), Вук и кнез (1972), Народни уметници Југославије (1976), Разговори и ћутања Ива Андрића (1975), Београђанка (1983), Седам прича о белом граду (1986), Казивања Јанка Брашића, Романтично-боемска Скадарлија, Никола Тесла — српски геније (1994), Старобеоградска хроника (2001), Убијени песник (2002) — роман о Бранку Миљковићу.
Књиге су му преведене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Сарађивао у преко стотину домаћих и иностраних листова и часописа: Политика, НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи итд. Објавио је низ предговора, поговора као и прилога у зборницима и посебним публикацијама. По његовом сценарију снимљене су радио-драме посвећене животу и делу Хемингвеја, Станиславског и Миливоја Живановића. Сценариста је и водитељ разговора у документарном филму Династија Карађорђевића (1991). ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм Београд у сећањима Косте Димитријевића.

Политичар. Године 1948. је завршио Ужичку гимназију, а потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1957. године. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1948. године. Као омладински партијски руководилац, посебно се ангажовао на пољу културе.Члан Градског комитета КПС за Београд и члан Председништва Централног комитета Народне омладине Србије, од 1950. до 1958. године. Био је председник Омладинског културно-уметничког друштва „Иво Лола Рибар“, секретар Културно-просветне заједнице СР Србије од 1958. до 1962. и управник Савременог позоришта на Теразијама, од 1962. године. Затим је био Председник Комисије за идејни и политички рад Социјалистичког савеза радног народа Србије, од 1963. до 1967. године, председник Градске конференције ССРН Београда, од 1967. до 1969. године. У периоду од 1964. до 1968. године је био потпредседник Извршног већа СР Србије, задужен за културу и образовање. Био је генерални директор Новинске агенције „ТАНЈУГ“, председник Југословенске лиге за мир, од 1974. до 1978. године, главни и одговорни листа „Политика“ и генерални директор Новинско-издавачког предузећа „Политика“ , од 1978. до 1980. године. председник Савета часописа међународна политика, од 1980. до 1984. године. Од 1986. до 1990. године био је председник Скупштине града Београда,. Године 1989. изабран је за члана Председништва СР Србије. Године 1990, после распада Савеза комуниста, прикључио се тада основаној Социјалистичкој партији Србије (СПС). Исте године на првим парламентарним изборима изабран је за народног посланика. Јуна 1991. године заменио је Слободана Унковића на функцији председника Скупштине Србије. На тој функцији остао је јануара 1993. године, када су одржани нови парламентарни избори. Био је председавајући делегације Скупштине Србије у Скупштини СФРЈ и Скупштини СРЈ, током 1991. и 1992. године. Током 1994. године био је судија Уставног суда Југославије. Председник Олимпијског комитета Југославије, био је до 1989. до 1996. године. Године 1996. се политички разишао са Слободаном Милошевићем и повукао из политичког живота.