Песник, романописац, приповедач, драматичар, позоришни и телевизијски редитељ. Рођен је 15. 04. 1926. године у Молу, школовао се у Сенти и Зрењанину, а после рата је у првој генерацији дипломирао на Академији за позориште и филм у Београду, на Одсеку за режију. Поред рада у позориштима био је запослен као уредник и драматург у Радио Београду а од оснивања Телевизије Београд постаје уредник драмског и серијског програма.
Један је од оснивача Атељеа 212, где је режирао антологијску и историјску представу "Чекајући Годоа" Самјуела Бекета, са којом је то позориште отворено.
Прве књижевне радове објављивао је потписујући се псеудонимом Павле Угринов.
Славу је стекао за више од 20 књига романа, есеја, приповедака, студија, критика, драма. Као истакнути српски интелектуалац био је на бројним функцијама у култури, био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, Савета Музеја савремене уметности, Савета БИТЕФ- а, Издавачког савета Нолита, Програмског савета РТВ Београд. Био је председник Савета Летописа Матице српске и стални члан-сарадник те установе.
Из његовог богатог књижевног опуса посебно се издвајају дела: поема "Ђачка запевка" (1955), романи "Одлазак у зору" (1957), "Елементи" (1968), "Фасцинације" (1976), "Задат живот" (1979), "Царство земаљско" (1982), "Отац и син" (1986), "Топле педесете" (1990), "Љубав и доброта" (1996), "Ван света" 2000), као и роман "Без љубави" (2002).
Добитник је Бранкове награде (1955), НИН-ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983), Нолитове награде (1990) и других. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). За дописног члана ВАНУ изабран је 4. децембра 1979, за редовног 3. децембра 1987, за редовног члана САНУ примљен је 29. маја 1991. године.
Преминуо је у Београду 23. 06. 2007. године.