Особа

Штрандман, Василий Николаевич

• Штрандтман, Василий Николаевич
• Штрандман, Василиј Николајевич
• Штрандтман, Василий Николаевич
• Štrandman, Vasilij Nikolajevič
• Štrandtman, Vasilij Nikolajevič
• Štrandman, Vasilij Nikolaevič

1873-1963

Дипломата. Од 1888. до 1897. похађао је у Пажевски царски корпус (заједно са будућим краљем Југославије Александром Карађорђевићем), и дипломирао као најбољи у класи. Војну службу у чини капетана напушта 1901, када ступа у Министарство иностраних послова. 1901-1906 аташе у Санкт Петербургу. 1906-1908 Секретар мисије у Дармштату (Хесен, Немачка). У годинама 1908-1910. Секретар посланства у Софији. Од 1909. године, други секретар руске амбасаде у Турској (Цариград). Године 1910. упућен је у мисију на Цетињу (Црна Гора). У годинама 1911-1915. први секретар руског посланства у Београду и био је директни учесник историјских догађаја везаних за улазак Србије и Русије у Први светски рат. Од јула 1914. (након неочекиване смрти изасланика Н. Г. Хартвига), отправник послова Русије у Србији. После заузимања Београда од стране Аустријанаца, заједно са српском војском, марширао је преко Албаније на острво Крф. Након пресељења југословенске владе у Ниш, био је тамо од 1914-1915. Први секретар амбасаде у Риму постаје 1917, а у септембру исте године, именован је за саветника посланства у Атини, али није отишао у Грчку, већ се добровољно пријавио за српску војску у чину капетана. 19. маја 1919. председник владе Краљевине СХС Стојан Протић издао је званичну ноту Омској влади да је Краљевина признала као легитимну руску власт. Омска влада је такође признала Краљевину. У априлу 1919. године, Штрандман је именован од адмирал А. В. Колчака. за изванредног и опуномоћени посланика у Београду. Био је на тој функцији до марта 1924. године, када је мисија прекинута. Током 1920-1930-их остао је у Београду као делегат Нансеновог комитета за избеглице, шефа одељења за руске емигранте. До 1936. године, док Југославија није признавала СССР, она је била уврштена у дипломатски кор. Затим је делегат задужен за послове руске емиграције у Југославији, овлашћен од стране Руског Црвеног крста. У свом раду ослањао се на лично пријатељство краља Александра, а након његове смрти (1934.) на потпору регента кнеза Павла. Након окупације Београда од стране немачке војске (април 1941.), ухапшен је, затим пуштен, али му је одузето право да се бави претходним активностима како би заштитио интересе руске дијаспоре. Учинио је много да подржи руске емиграције захваљујући познанству са члановима краљевске породице, на пример, организовао је руску болницу у Панчеву, склониште за старе људе у Великом Кикинди, дечје склониште у Београду и друге. Члан Руског археолошког друштва у Југославији. Масон. После рата преселио се у Немачку, живео у Швајцарској, а затим у Сједињеним Државама.

По, Француска,рођен 20. 04. 1873.
Вашингтон, САД, умро 18. 11. 1963.

Нацрт

Минимални

27. 07. 2018.

• Српски

• Ћирилица

https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD,_%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B9_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87

1907р103