Рођен у селу Секулићи код Даниловграда, од оца Блажа, правника и мајке Плане, рођене Павличић, домаћице. Александар је био најстарији од четворо деце, Слободанке (Цане, удате Станковић), Зорана и Радојке (Бебе, удате Ражнатовић). У Београд се породица сели непосредно после Другог светског рата, где Александар завршава основну школу и Другу београдску (мушку) гимназију. 1958. године уписује Правни факултет и после две године, са положеним испитима, напушта студије. Покушава да ради као приправник, комерцијалиста али се се то мери месецима. Остало је признати радни стаж слободног уметника од 1959. године. По позиву, путује са делегацијом књижевника са простора тадашње Југославије, у Румунију, Мађарску, Швајцарску, Француску (1979. године са клокотристима), Грчку. Од 1981. године до 1986. године живи и ствара у Паризу. Прве песме објављује 1959.године у модернистичком часопису "Дело" (Неутешне песме). Сарађује у "Студенту", "Младости", "Видицима", "НИН"-у, "Београдској недељи", "Стварању", "Политици". Између 70-тих и 80-тих година објављује у свим важнијим листовима и часописима ("Књижевне новине", "Дело", "Песничке новине", "Књижевна реч", "Стварање", "Овдје", "Око"). 80-тих и 90-тих, наставља сарадњу са овим и другим гласилима ("Савременик", "Српски књижевни гласник", "Летопис матице српске", "Свеске"). Секулић је био члан Уредништва Српског књижевног гласника. Деведесетих година, у највећем дневном листу на Балкану, "Политици", Секулић је редовно објављивао своје текстове. Александар Секулић је члан Удружења књижевника Србије од 1969. године. О његовом раду писали су Срба Игњатовић, Чедомир Мирковић, Адам Пуслојић, Милорад Блећић, Ранко Јововић и Милан Ненадић. Александар ће остати запамћен као изузетни говорник, који је успевао да својим ораторским квалитетима и изражајношћу освоји публику на многобројним књижевним сусретима. А. Јерков за њега каже да "његове стихове не треба штампати него издавати снимљене на касети". То доказује и сценски приказ песме "Мајстори, мајстори" у обради И. Растегорца (видео снимак), као и ТВ емисија у циклусу "Песничке ведрине". Александар Секулић је један од оснивача клокотризма - књижевног прваца насталог току седамдесетих година XX века. Писао је о клокотристичкој уметности трактате, чланке, пројекте за клокотристичка дешавања у "Делу", "Синтезама", "Оку", "Књижевној речи" - "Многоугло јаје", 1979. "Први знак лудила" - Клокотризам, Крушевац, 1983. године. Клокотристи су експериментисали са књижевном формом у циљу надилажења правила и естетских норми уметности. Један од припадника овог правца је и књижевник Никола Шиндик. Награде: 1998. године - награда "Милан Ракић"; 1992. године - књижевно и друштвено признање "ЗЛАТНИ БЕОЧУГ БЕОГРАДА"; 1992. године - књижевна награда "Ристо Ратковић"; 1987. године - награда "Борски грумен".
Библиографија: Једно зрно части, 1971; Венецијанска кугла, 1973; Госпођа Халуцинација, 1978; Формула један, 1980; Ко некад, ко некад, 1981; То мајка више не рађа, 1981; Станари кукавичјег блока, 1985; Ово вам је за оно, 1985; Чекајући Гогоља, 1987; Лицем према Истоку, 1987; Славно страшило, 1988; Чежња за својим оригиналом, 1992; Сабране песме I-IV, 1992; Огледало према огледалу, 1993; Инцидент на паради, 2001.
Објавио је сабрана дела у четири тома. Поезија му је превођена на пенџаби, руски, италијански, румунски, македонски и словеначки језик.