Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.

Сликар и графичар, родом из сиромашне сељачке породице. Године 1885. одлази на Свету гору, постаје искушеник и седам година ради у иконописној радионици манастира Св. Пантелејмон. Године 1891. скулптор В. А. Беклемишев је скренуо пажњу на свој рад, убедио га да се пресели у Петроград и настанио се у његовој кући. Од 1892. године похађа Царску академију уметности. На Светској изложби у Паризу (1900), слика „Смех“ слика је добила златну медаљу. Главна тема његових слика биле су слике руских сељака. Излагао у Санкт Петербургу, Москви, Паризу, Венецији, Риму. Године 1906. постао је академик сликарства. Од 1900. године живио је у дворцу у близини села Аксинино, у близини Рјазања. После револуције, био је члан уметничке секције (1918–1919) и Факултета ликовних уметности (1919) Покрајинског комесаријата за образовање, предавао у уметничком атељеу Комесаријата за образовање (1918–1919), у Рјазанском државном слободном уметничком студију (1919, касније у Рјазањској уметничкој школи). Сели се у Москву 1920. Изабран је за делегата из Савеза руских уметника на Сверуској конференцији. Пошто је добио приступ Кремљу, извео је многе оловне скице В. Лењина и других страначких вођа. Излаже у Москви. У јесен 1922. године, уз службену дозволу, отишао је у иностранство да постави своју путујућу изложбу. Након кратког боравка у Берлину, населио се са својом породицом у Паризу. Касније се преселио са породицом у Ницу. Више пута је посећивао Италију, укључујући и учествовање на изложбама. Излаже (самостално и групно) и у Београду, Прагу, Лондону, Стокхолму, Беерлину, Бриселу, Бирмингему, Копенхагену, Питсбургу, Њујорку и другде.