Сликар. После Октобарске револуције емигрирао у Југославију. Живео најпре у Велесу (данас у Македонији), а од 1930. године у Београду. Од 1922 до 1927. је са групом руских уметника копирао фреске у српским средњовековним манастирима и црквама. Од децембра 1931. до јануара 1932. године је осликавао Цркву на Опленцу, током 1934. Цркву на Дедињу, а 1938. цркву Св. Саве на Врачару.

Барон, пуковник, учесник Првог и Другог светског рата, као и грађанског рата у Русији. У емиграцији сликар - иконописац. Његова породица припада племству прибалтичких Немаца. Образовао се у војним академијама и 1913. године постаје потпоручник и с тим чином ступа у Први светски рат. Током грађанског рата бори се на страни "белих" и 1919 постаје артиљеријски пуковник. Следеће 1920. године, преко Истанбула емигрира у Југославију. Члан је Удружења рускух официра и наставља своје уметничко школовање на Париској академији. У Другом светском рату се борио као официр Руског заштитног корпуса на страни Немачке. По завршетку рата емигира у Салцбург где и умире. У Југославији је иконописао многе цркве и манастире, а најзначајнији су његови радови у Црквама на Опленцу и Дедињу. После Другог светског рата је иконописао руске цркве у Бриселу и Салцбургу.

Сликарка. У емиграцији живела у Југославији. Од 1922 до 1927. је са групом руских уметника копирала фреске у српским средњовековним манастирима и црквама. Учествовала је у осликавању Цркве на Дедињу 1934. године.

Руски инжењер и архитекта, лични секретар кнегиње Јелене Романов Карађорђевић.Његова породица је уврштена у ред племства захваљујући деди Василију Ивановичу Смирнову и његовој храбрости у рату против Наполеона 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) је био војни инжењер и архитекта који је служио као архитекта у санктпетербуршким војним образовним установама. С.Н. Смирнов је наставио рад свог оца и такође је постао инжењер и архитекта. Завршио је Прву кадетску школу у Санкт Петербургу 1893. и образовање наставио у Инжењеријком институту железнице. Као доказани инжењер брзо се пео се на лествици каријере: 1903. још увек је био титуларни саветник, а шест година касније, 1909. године, већ је био дворски саветник, када је био ангажован да као инжењер градитељ цркву Спаситеља на водама у Санкт Петербургу. После успешног завршетка изградње храма, Смирнов је позван од грчке краљице Олге да сагради два храма, у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног преминулог супруга. Касније 1915. године, Велики кнез Константин Константинович Романов позвао је Смирнова да сагради капелу у знак сећања на сина Олега, који је умро на фронту. Млади архитекта постаје познат у дворским круговима, активно је укључен у друштвене активности. Од 1907. године почасни је члан Главног комитета за прикупљање донација у корист сиротишта „царица Марија“, а 1. јуна 1916. постаје директор сиротишта „Елизабет и Марија“ у Павловску. Уз активне инжењерске и друштвене активности такође се бавио научним, истраживачким и радовима из историје уметности. Током 1909/1910. године, студира и активно ради у Археолошком институту и постаје његов члан. Смирнов је познат и као предузетник који је градио фабрике стакла у Русији. Године 1904. оженио се Н.А. Масловском, ћерком државног саветника. Пре револуције су му се родили ћерка Елена 1905. и син Михаил 1911. године. Револуционарни догађаји у Русији имали су тежак утицај на судбину С.Н. Смирнова: морао је да прође месеце затвора у Перму и Москви, претње погубљењем, бригу за судбину породице, заглављен је током бекства у Таганрогу. Али након свих тешкоћа успео је да се са породицом пресели 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), где је био до 1945 када је био приморан да побегне од нових власти у Уругвај, где је умро од последица несрећног случаја под нејасним околностима.