Лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Сремски Карловцима 18. јула 1895 до 30. јуна 1914. До краја 1911. године излази четири пута месечно, а од 1911. године два пута месечно.Власник и уредник лист био је Павле Марковић Адамов од 1895. године до 1907. године. Уредници су након њега били и Милан Будисављевић, Драгутин Илић и Душан Котур.

Исидора Секулић била је српска књижевница, академик и прва чланица Српске академије наука и уметности.

Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године. Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912) и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.

Живот, литература

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као списатељица, преводитељка и интерпретаторка књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.

Исидора Секулић о свом статусу у српској књижевности

”Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.”

Дела

Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке (1914) — путопис
Из прошлости (1919)
Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
Записи (1941)
Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
Записи о моме народу (1948)
Његошу књига дубоке оданости (1951)
Говор и језик, културна смотра народа (1956).